Dušan DINGARAC

1. oktobar 2022.

Još od prvih uređenih država, vodilo se računa o sistemima uzbunjivanja. To su u početku bile vojne strukture, a vremenom je počelo da se razmišlja i o uzbunjivanju stanovništva. O kakvom uzbunjivanju pričamo?

Tema ovog teksta su mehanizmi najavljivanja prirodnih katastrofa (veliki požari, cunamiji, jaki vetrovi, gradonosni oblaci, velike količine padavina, poplave i druge elementarne nepogode) i drugih neposrednih opasnosti. Stariji čitaoci setiće se sistema za uzbunjivanje koji je formiran još u doba SFRJ, a koji je baziran na zvučnim signalima i ima samo pet-šest poruka. Da, signali koji su bili emitovani tokom 1999. godine kad god je postojala opasnost od vazdušnog napada, emitovani su upravo preko tog sistema sirena. Tumačenje tih zvučnih znakova bilo je nezaobilazno na tablama u svim državnim objektima.

Međutim, tehnologija napreduje. Kao što je prvobitne sisteme glasnika, dobošara, dimnih i svetlosnih signala zamenio sistem sirena, tako je ulaskom televizora u svaku kuću većina najava elementarnih nepogoda objavljivana putem masovnih medija. Sledeći korak koji je napredak tehnologije omogućio jeste uzbunjivanje stanovništva putem ličnih komunikacionih uređaja - mobilnih telefona.

Zastupljenost ličnih komunikacionih uređaja u stanovništvu je vrlo visoka, a sa tehnološke strane postoji jedan stari servis koji sada doživljava novu mladost. Još početkom milenijuma, kada su kod nas počeli da se omasovljuju mobilni telefoni, postojala je jedna klasa servisa koji se uključivao na samim aparatima pomoću kôdova. U pitanju su lokacijski servisi. Ako biste na telefonu uključili npr. da se prikazuje naziv bazne stanice, onako kako ga je provajder usluge definisao, na ekranu telefona on bi se i prikazivao. Za svaku baznu stanicu naziv jedinstven, pa ako bi provajder usluge lepo definisao nazive prema lokaciji bazne stanice, vi ste dobijali informaciju u kom delu grada ili zemlje se nalazite. Ovaj rudimentarni servis ilustruje ideju lokacijskih servisa, ali i prikazuje koliko su oni bili ograničenih mogućnosti primene. Još jedan primer lokacijskog servisa bilo bi emitovanje trenutnih vremenskih uslova, npr. temperature, za područje te bazne stanice.

Vremenom se shvatilo da bi upotreba jednog ovakvog servisa koji radi na push principu, uz dobru selekciju baznih stanica, mogao da posluži za obaveštavanje svih korisnika na određenom teritorijalnom području. Uz dobar upravljački softver, lako bi moglo da se svim korisnicima u određenom regionu pošalje informacija da su u narednih nekoliko časova moguće gradonosne padavine upravo prema informacijama koje sada RHMZ stavlja na svoj sajt sa oznakom Upozorenja. U slučaju vanrednih situacija, često dolazi do prekida električne energije, ali bazne stanice su opremljene baterijama ili agregatima, a stanovništvo svakako nosi telefonske aparate sa sobom i oni omogućavaju autonomiju čak i od nekoliko dana. Upravo zbog toga, sistem uzbunjivanja i obaveštavanja stanovništva uz pomoć jednog ovakvog sistema čini se kao izuzetno dobar.

Kako to obično biva, najrazvijenije zemlje, posebno one sa velikim teritorijama sa retkom gustinom naseljenosti, prve su primenile ovakve sisteme u praksi.

SAD su 2008. godine donele propise o formiranju jednog ovakvog sistema (WARN). Sistem pod nazivom Wireless Emergency Alerts (WEA) zaživeo je 2012. godine i do sada je preko sedamsto hiljada puta korišćen da upozori javnost na opasne vremenske uslove, nestalu decu i druge kritične situacije (i.sk.rs/358725). Sistem šalje poruke maksimalne dužine devedeset znakova, a iste godine zaživeo je i Mobile Emergency Alert System (M-EAS), koji funkcioniše preko mreže predajnika digitalne televizije i omogućava mnogo bogatiji sadržaj u poređenju sa WEA. Sličan sistem preko TV mreže razvijen je i u Japanu i 2011. godine tokom zemljotresa i cunamija u regionu Tohoku spasao je mnogo života.

Nakon velikih požara niskog rastinja 2009. godine, Australija je izgradila sistem uzbunjivanja koji šalje SMS i snimljenu audio-poruku na mobilne telefone. Sistem ima jednostavan naziv - Emergency Alert.

Zanimljivo je da WEA ima dve vrste poruka, običan Emergency Alert, koji može i da se blokira na uređajima, ali i takozvani Presidental alert, koji je nemoguće blokirati. Sistem u Australiji nema mogućnost blokiranja poruka. Tokom korišćenja sistema u SAD, zabeleženo je i nekoliko slučajeva grešaka, kada su test i pogrešne poruke poslate preko sistema.

EU-Alert

Kada pogledamo situaciju u zemljama na evropskom kontinentu, vidimo šaroliku situaciju. Neke zemlje imaju svoje sopstvene sisteme već godinama (Holandija, Grčka, Litvanija, Rumunija), dok neke završavaju implementaciju sistema (Italija, Francuska, Nemačka). Međutim, EU je donela propis da sve zemlje članice moraju da implementiraju ovakve sisteme. Propis je donet krajem 2018. godine i rok za implementaciju sistema u svim zemljama je bio 21. jun ove godine. Sistem je nazvan EU-Alert, a u pojedinim zemljama se naziv modifikuje korišćenjem dvoslovne skraćenice prema ISO 3166-1 tabeli, tako što dva slova vezana za državu menjaju EU (npr. NL-Alert).

EU-Alert, zvanično, služi za slanje jedne od pet vrsta poruka: u slučaju ekstremnih pretnji (katastrofalne vremenske nepogode, epidemijska upozorenja ili teroristički napadi), u slučaju značajnih pretnji (slične situacije kao kod ekstremnih pretnji, ali manjeg intenziteta), EU-Amber poruke o nestaloj deci, EU-Info poruke o preporučenim radnjama koje mogu da spasu život ili imovinu (lokacija skloništa, potreba da se voda iz vodovoda prokuva pre upotrebe...) i EU-Exercise test poruke.

Ono što je tehnološki zanimljivo jeste to da svi pametni telefoni od 2012. godine imaju podršku za ovu vrstu lokacijskih poruka. Pored Androida i iOS-a, imao ga je i Windows 10 za mobilne telefone. Ovaj sistem se u praksi pokazao mnogo pouzdanijim od sistema sa slanjem SMS poruka, jer ne može da se zaguši poput SMS centara i da time poruke kasne i više sati (Švedska 2018. godine, Portugal 2019. godine). Takođe, svi korisnici povezani sa baznom stanicom dobijaju poruku, uključujući i sve korisnike u romingu. Poruka može da se za te korisnike prilagodi i njihovom jeziku, a primljene poruke se ne naplaćuju ni u kom slučaju (postoje razna roming pravila kod operatera u svetu).

Iako su mnoge zemlje EU probile rok za njegovu implementaciju, EU-Alert je obaveza i svih onih koji teže da se pridruže EU. Zbog toga ovakav sistem možemo uskoro da očekujemo i u Srbiji.

Šta je potrebno da ovakav sistem zaživi? Pre svega, centralni softverski sistem koji će komunicirati sa svim operaterima i u kome će biti implementirane koordinate svih baznih stanica sa svojim identifikacijama (i svih koje se naknadno instaliraju). Tako podešen sistem može da selektuje željenu teritoriju i pošalje poruku svim korisnicima. U Slučaju Srbije, tim softverom bi upravljao verovatno Sektor za vanredne situacije, koji je deo MUP-a, uz saradnju sa RHMZ i drugim službama.

Jednog dana putem satelita

Iako je ovakav lokacijski sistem za uzbunjivanje i obaveštavanje novost za najveći broj zemalja na svetu, možda je već vreme da se zapitamo kako će izgledati za deceniju ili dve?

U ovom trenutku, prisustvujemo velikim najavama da će mobilni telefoni moći da komuniciraju ne samo sa baznim stanicama na zemlji, već i sa onima u Zemljinoj orbiti, postavljenim na satelitima. Svi smo, makar u filmovima, videli satelitske telefone, pa u čemu je sada novost? Naime, satelitski telefoni koriste geostacionarne satelite (uvek stoje iznad iste tačke zemljine površine na visini od 36 hiljada kilometara), imaju velike antene i kašnjenje signala zbog velikih rastojanja koja on prelazi. Sada se najavljuje da će standardni mobilni telefoni moći da komuniciraju sa satelitima koji se nalaze na visinama od nekoliko stotina kilometara. To su sateliti poput najpoznatijeg Starlinka, koji kruže oko zemlje i time dodatno komplikuju tehnološke zahteve, jer telefon mora da relativno često menja baznu stanicu, tj. satelit sa kojim komunicira, s obzirom na to da se sateliti kreću brzinom od preko 27 hiljada kilometara na sat u odnosu na površinu zemlje.

Ovih dana je predstavljena četrnaesta generacija iPhone telefona i tu smo po prvi put dobili jednosmernu komunikaciju telefona sa satelitom. Naime, ako je korisnik u Severnoj Americi, putem telefona će moći da pošalje poruku u hitnim situacijama kada nema zemaljskog signala. Konektovanje na satelit nije trivijalno (i.sk.rs/358726) čak i za ovako jednostavnu i jednosmernu komunikaciju. Servis će biti dostupan od novembra a koristiće Globalstarove satelite.

Druge kompanije najavljuju sopstveni servis komunikacije sa satelitima i postojećim telefonima. T-Mobile u SAD i SpaceX najavili su da će Starlink sateliti koji će se lansirati od sledeće godine omogućiti običnim telefonima da se konektuju na bazne stanice na satelitima. Očekuje se da se korisnicima T-Mobile usluge slanje hitnih poruka i obaveštavanje omoguće besplatno, uz postojeće pretplate.

Upravo ovakvu tehnologiju demonstrirala je kompanija Lynk (i.sk.rs/358727) još pre godinu dana. Oni su prikazali dvosmerni prenos podataka između običnog telefona i satelita.

Očigledno je da nas u budućnosti očekuju promene u načinu komunikacije pa time i načinu obaveštavanja i uzbunjivanja stanovništva. Za sada je mobilni telefon osnovno sredstvo, a kako stoje stvari, u budućnosti će se samo menjati način na koji stiže signal sa porukom i time će pokrivanje zabačenih teritorija biti bolje.