Aleksandar ĐURIĆ

1. oktobar 2022.

Da citiramo Immortan Joea iz filma „Max Max: Fury Road”: „Mediocre!” Pored puno evidentnog truda španskih developera iz tima Glitch Factory, koji su No Place for Bravery razvijali čitavih šest godina, ova dark fantasy akcija je, u najbolju ruku, ispala kao dosadno, osrednje ostvarenje.

Glavni lik je Thorn, ratnik koji spasava otetu ćerku. Potraga ga vodi kroz osam nivoa, čije osnovne tematske ideje, u principu, nisu loše: ukleta šuma, laboratorija gde se vrše izopačeni eksperimenti, grad oivičen kostima gigantskog stvorenja, itd. Animacije kretanja i borbe su tečne, a pixel-art igre prijatan. Međutim, vizuelni elementi često su reciklirani, a oblasti se čine oskudnim u detaljima. Postoji i učestali zum koji naglašava akciju, ali to krvoliptanje izgleda traljavo. Epska muzika je, u principu, u redu, odnosno, bila bi kad bi muzičke pratnje nivoa bile nešto što nije jednostavna tema od deset sekundi na beskonačnom loopu. Mnogo ponavljanja i reciklaže ukazuje na prilično nizak budžet tvoraca igre.

u sa neuglednim audio-vizuelnim karakteristikama to se može oprostiti ako je gameplay zabavan. No Place for Bravery na momente ume da zasija, ali je, pre svega, nezanimljiv u toku istovetnih i tromih okršaja sa heblinima (koji izgledaju i zovu se veoma slično kao, jel’ te, goblini), a sa kojima se suočavate tokom najvećeg dela igre. Nema mnogo različitih vrsta protivnika, a svi oni imaju neinventivne osobine i mali broj jedinstvenih napada. Isto važi i za bossove - ima ih malo i osmišljeni su rudimentarno i neupečatljivo. Zbog toga borba u soulslike fazonu, s neizbežnim dodgeom i obraćanjem pažnje na staminu, nije samo spora, već i bolno repetitivna. Audio-vizuelna simulacija težine udaraca i bespoštedne bitke je korektna, ali džaba kad okršajima fali ikakva uzbudljiva dinamika. Pozitivno je to što postoji jednostavan sistem, sličan onom u Sekirou, gde pravovremeno pariranje čini protivnike ranjivim, jer će vas makar podsetiti na, zapravo, dobru igru koju možete da igrate umesto ove.

Na Steam stranici igre, autori je opisuju kao „akcioni RPG”, što je čista laž. Nešto najpribližnije RPG-u je kupovina novih poteza, po nekoliko za tri oružja koja koristite: mač, malj i samostrel. Istraživački aspekt igre je, takođe, u najmanju ruku neupečatljiv. „Oblasti” su, mahom, uniformno dizajnirani hodnici, sa ponekom prostorijom sa strane u kojoj sakupljate predmete potrebne za kupovinu novih poteza. Drugačijih predmeta ima tek nekoliko, uključujući predmete za lečenje i obnavljanje izdržljivosti, kao i bodeže i otrov za bacanje na protivnike. Neretko, lagano možete da projurite pored protivnika na putu ka cilju nivoa, jer nema razloga da se s njima borite, pošto ne ispuštaju unikatne predmete i XP (ko je još video XP u RPG naslovima?). Takođe, postoji i dosta prihvatljivo osmišljenih, ali neudobno realizovanih platformskih sekcija (nemate skok, ali imate dodge za preskakanje provalija). Naravno da su autori morali da implementiraju i izuzetno svedenu metroidvania strukturu, pa, tako, pronalaženje svakog oružja otkriva prethodno nedostupne delove sveta.

Narativno, No Place for Bravery je veoma ambiciozan naslov. Svaki čas, akcija se prekida i vreme je za ogromne dijaloge. Nažalost, sve prevashodno liči na parodiju, na golemu papazjaniju koju vredi pratiti jedino zbog nenamernog humorističkog efekta. Očigledno želeći da priču uzdignu iznad proseka, autori su u nju utkali sve što im je palo na pamet, sa katastrofalnim rezultatom. Pomenućemo jedino urnebesan detalj da Thorn sve vreme, čak i u toku borbi, nosi svog tragično nepokretnog sina na leđima, bez ikakvog objašnjenja zašto ga je poveo sa sobom „u srce tame”, umesto da ga je prosto ostavio sa ženom kod kuće. Valjda jer je to sada in i autori su igrali God of War? Interesantno je da je lore igre, koji čitate u posebnom meniju, zapravo, sasvim pristojno napisan. Sve ovo tera nas da zaključimo da je gro budžeta otišao na profesionalnog pisca za te lore tekstiće, a da za ostatak igre, nažalost, nije ostalo dovoljno sredstava.