Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jul 2022.

Kao i mnogi junaci iz ere Dreamcasta, kengur Kao je poslednje decenije proveo u dubokoj hibernaciji, čekajući da stasa nova generacija igrača kojoj će 3D platformske igre biti nešto novo, nešto divlje, nešto neviđeno. Moja osmogodišnja ćerka je najnoviji regrut u jedinici uživalaca crtanofilmskog skakanja i šopanja. Kad sam predložio da joj nabavim Kao the Kangaroo, pustivši joj prethodno mastan trejler, odgovor je bio „DAJ DANAS, DAJ”.

Generalna ideja dinamičnog gejming dua otac-kći je sledeća - ako igra ima co-op, igramo je zajedno, a ako nema, ona je igra samostalno, dok ćalo hvata beleške na osnovu kojih posle piše neponovljiv rivju. Kao the Kangaroo sveo se na opciju B, ali je ubrzo prerastao u N. Nerviranje. You see, ovo je jedna od onih igara, navodno, kreiranih za decu, koju mogu da savladaju samo odrasli. Stepen izazova, blag na početku, nakon nekoliko sati dostiže nestvarno glupe razmere. Već prvi boss u igri ima tri faze, kao da igrate Sekiro ili Bloodborne. Ko je ovo smislio, na grani visio, ali stvarno...

Kao the Kangaroo je priča o mladom kenguru, bokserskom entuzijasti, koji kreće u potragu za sestrom i ocem koji su nestali tokom misterioznog questa. Glavni negativac je tokom dobrog dela igre misterija koju ćete postepeno raščivijavati, što doprinosi kriptičnosti kompletnog doživljaja. Kau asistira njegov stari sensei, a tokom igre sretaće raznovrsne likove, mahom životinjskog porekla, koji će doprinositi odmotavanju klasične crtanofilmske priče za klince.

Igra je projektovana kao kombinacija poluotvorenog sveta (centralni habovi) i quest instanci. Svaki hab je skockan u formi široke zone, koju slobodno možete istraživati, skupljati novčiće i rune, zavlačiti se tamo-amo u potrazi za sikritima i razgovarati s mnogobrojnim NPC-ima. Quest instance, koje odmotavaju priču, imaju ulazni requirement u vidu količine runa koje ste skupili, tako da je napredak kroz igru fokusiran i isparcelisan. Svaka instancirana zona donosi kombinaciju navigacije i skakanja po platformama, borbi i opcione potrage za skrivenim resursima, koje u habu trošite na kupovinu dodatnih srca za liniju zdravlja, dodatne živote ili raznovrsne kozmetičke predmete.

Borba u igri podseća na Batman Arkham naslove i svodi se na automatske komboe koje ostvarujete neprekidnim šopanjem protivnika. Magične rukavice, pored gole kinetičke sile, u kasnijem toku igre dobijaju i elementalne napade, dajući joj taktičku dimenziju. Ipak, borba je sekundarna platformisanju, koje je predominantno i progresivno sve zaguljenije. Na svakom nivou postoje dominantni hazardi koji često podrazumevaju trenutnu smrt nakon pada - vatra, voda, otrovni sok (!) i druge brljotine poješće vam srca ekstremnom brzinom.

Osnovni težinski faktor, zbog kog igra nije prilagođena deci, jeste pipavost izazova i potreba za vrlo preciznim terenskim manevrisanjem. Sekundarno, tu je činjenica da se nakon gubitka svih života vraćate na početak instance, pri čemu možete da izgubite više od sat vremena progresa oko kog ste se namučili kao Sizif. Kao the Kangaroo je, očigledno, dizajnirao neko ko nema decu, jer moderni sedmogodišnjaci ili malo stariji (igra ima PEGI 7) ne vole kad im mukotrpan trud nepovratno propadne. Naravno da se ne zalažem za uravnilovku ili „everyone is a winner” koncept, ali malo mozga i zdravog razuma nije na odmet ako ste developer koji planira da privuče i zadrži klince iz nižih razreda osnovne škole. Ne nudite im igre u kojima će strepeti od poraza, to nije inteligentan potez.

Ako planirate da nabavite igru, savetujem da se odlučite za bilo koju drugu verziju, osim one za Switch. Pored čestih dropova frejmrejta, pogotovo u situacijama sa puno protivnika, igra će se često zakucavati, prisiljavajući vas na restart koji vam briše napredak u quest zonama. U ranoj fazi igre to nije neki poseban problem, ali kasnije, kad svaka zona podrazumeva znojenje, muku i trud, to ima vrlo demorališući efekat.