Miodrag KUZMANOVIĆ

1. maj 2022.

Apokaliptična fikcija ima specifičan uticaj na muškarce. Dekompresujući utiske nakon filma/serije/igre sa zombijima, asteroidom, smrtonosnim patogenom, nuklearnim ratom ili biblijskim armagedonom, mi, mošusni muževi, u potpunosti zaboravljamo na statistiku i zdrav razum. Vidimo sebe u ulozi nekoga ko uspešno preživljava sve što mu sudbina natovari na leđa. Žrtva je uvek neko drugi, nikad mi, verovatno usled atavističkih rutina usađenih u koru velikog mozga. Ali, instinkt je jedno, a realnost drugo.

Prosečna moderna jedinka doživela bi mentalni i svaki drugi kolaps kada bi, kao askurđeli iz prošlih vekova, morala da provede mesec dana u šumskom zbegu bežeći od Turaka ili ustaša. Sećam se koliko mi je bilo komplikovano da se adaptiram na vojsku u brdsko-planinskim uslovima, bez obzira na to što sam svake noći spavao u toploj karauli, uvek imao WC papira i brufena i nisam morao da lovim da bih jeo. Zamislite da vučete vrišteću decu u bekstvu od kame ili mutanta, provodite noći u rupama, pijete ledenu vodu iz potoka ujutru i nemate mobilni internet.

Neki lokalni kurcšlus s ograničenim rokom trajanja bi se dao preživeti bez ikakvih posebnih veština, osim sposobnosti za samoodbranu i otimanje. Ali, globalni raspad sistema bio bi sasvim druga priča za svakog modernog čoveka, bez obzira na to da li živi u gradu ili na selu. Ako bi opšti društveni raspad potrajao više od pola godine, morali biste da se snađete za preveliki broj stvari. Karijes na kutnjaku biste još nekako rešili kleštima i poslednjom flašom vinjaka, ali šta u slučaju upale slepog creva ili potrebe za novim naočarima?

Možda će nekome zvučati šokantno, ali veštine koje ste stekli u simulacijama preživljavanja nemaju baš nikakvu upotrebnu vrednost u hipotetički stvarnoj situaciji. Još gora stvar je relativizacija fizičkog rada, zbog koje podsvesno možete dobiti suludo krivu sliku o količniku napora i rezultata. Obaranje i deljanje trideset stabala i gradnja brvnare posao je od nedelju dana, nakon kojeg bi i iskusni drvoseča ili stolar dobio kilu. U Walheimu je sve gotovo za pola sata, bez žuljeva i prstiju razbacanih po okolini. Na proplanku podno Kosmaja, svake večeri biste lajali na Mesec i žalili propuštene termine u teretani. U Conan Exilesu, gaće zadovoljavajućeg kvaliteta mogu da se naprave od lišća generičkog žbunja koje raste svuda. Ako niste u stanju da zamislite kako žuljaju takve gaće, probajte da obučete džemper od nečešljane vune na golo telo.

Svaki realan problem s resursima koji se uzimaju iz prirode bio bi neuporedivo teži nekome ko živi u gradu, ali šta je alternativa? Možda bekstvo na selo i život pored zasada i stoke? Jedno lepo Stardew Valley bitisanje bez mesindžer notifikacija i urbanog stresa? Život od ovih deset prstiju i plodova zemlje, život u kojem biste ignorisali činjenicu da nema više novih igara, niti pekan oraha iz Lidla za neponovljivu pitu? Čak i ako se snađete za đubrivo i pepelnica vam ne upropasti rod, u jednom trenutku na kapiju će vam rupiti neki Šarić s ekipom na konjima i reći: „Glavonja, daj sav taj krompir”. Sugerisaće vam da spremite novu turu kad vam ponovo dođe u goste za mesec dana.

O svemu ovome razmišljam iz razloga koje nije potrebno previše elaborisati. Šta ako debili uspeju da isprovociraju Ruse u dovoljnoj meri da se ovima omakne neki iskander s nekonvencionalnim punjenjem, pa, recimo, nukuju NATO bazu u Poljskoj? Ili Helsinki, nedelju dana nakon potpisivanja NATO pristupnice? Pa im ovi odgovore, pa oni odgovore na odgovor. Nakon dve godine pandemije, imam utisak da su svi ludi, podivljali i lakomisleniji nego ikad ranije, da demonske strasti više niko ne pokušava da zauzda. Ej, bre, evropske diplomate koje listom govore da za Ukrajinu postoji samo vojno rešenje? Pa za vreme ratnog raspada SFRJ tokom devedesetih stalno se pričalo o mirovnim planovima, sporazumima, samitima, sedanju za pregovarački sto... Sada takve stvari više niko ni ne pominje, već bezlične EU birokrate, bez plana za grejnu sezonu 2022/2023, žele da prave pičvajz. Zaista želim da ih neko šutne u dupe.

Đavo još uvek nije odneo šalu, ali već duže vreme pokušava da je odšrafi s postolja.