Dejan PETROVIĆ

1. januar 2022.

Ako na plafonu nekog poslovnog prostora primetite ovakav tanjir, znaćete da je to obična Wi-Fi pristupna tačka. Mikrotik pri reklamiranju uređaja aludira na leteći tanjir i koristi „I want to believe” citat. Nama ne deluje tako.

O kvalitetu i funkcionisanju Mikrotik uređaja izlišno je i govoriti. Dizajn ovog modela je nesvakidašnji i na plafonu zaista više podseća na kakav ventilacioni sistem. Oblik diska je zadržan, međutim, površine po obodu su prošarane otvorima i uvučene. Maska koja sve to pokriva ujedno nosi i statusni LED prsten. Kada uređaj izvadimo iz kutije, sve to deluje efektno, međutim kada se uključi u struju, propusti ovakvog dizajna izbijaju na površinu.

Pristupna tačka sa jedne strane krije nekoliko LED. Ove LED nam govore o statusu uređaja, aktivnosti u frekventnim opsezima, Ethernet portovima i slično. Stvar je u tome što se ove LED kriju iza belog, plastičnog kućišta i na mestima gde treba da se vide su prigušene plastikom. To ne važi za svetlo koje prodire kroz silne pomenute otvore. Kada se Mikrotik uključi, cela polovina uređaja naprosto šljašti kroz te otvore i boje su pomešane. Tamo gde treba da se vide, LED se jedva i primećuju. Ipak, nije sve tako crno što se tiče dizajna. Sistem vešanja na plafon je minimalistički, a pretpostavka je da je otvor na plafonu namenjen za kablove iznad. Ukoliko nije i kablovi treba da budu sprovedeni kanalicom do pristupne tačke sa strane, Mikrotik je predvideo da se manje perforacije polome i na taj način omogući kablovima ulaz sa strane. Kao i kod sličnih uređaja, priključci Ethernet kablova nemaju previše prostora. Panel preko koga pristupnu tačku povezujemo sa svetom sadrži dva gigabitna Ethernet porta, s tom razlikom da je jedan PoE In, dok je drugi PoE Out. To znači da koristeći odgovarajuće napajanje, preko ovog Mikrotika možemo napajati dodatni PoE uređaj. Uz uređaj se dobija napajanje sa strujnim priključkom, kao i PoE injektor. Treba voditi računa o smerovima, jer je injektor predviđen da se svojim manjim kablićem utakne u, recimo, ruter, dok se sa Ethernet kablom povezuje sa pristupnom tačkom, ne i obrnuto. Ako će se uređaj koristiti za napajanje dodatnog, treba voditi računa o adekvatnom napajanju, a koristi se 802.3af/at standard o kome smo više puta govorili. Mikrotik napominje da je na PoE Out u pitanju pasivni PoE do 57 volti, sa maksimalnih petsto miliampera struje. Do portova su dva pristupačna tastera, ’Mode’ i ’Reset’.

Mikrotik lokalnu mrežu uspostavlja po 802.11b/g/n/ac standardima. Brzine protoka svrstavamo u kategoriju osnovnih, sa svojih 300 megabita u sekundi na nižem i 867 megabita u sekundi na frekventnom opsegu od pet gigaherca. Akcenat kod ove pristupne tačke nije u brzini protoka, već u funkcionalnosti, pouzdanosti i, na kraju, relativno niskoj ceni za ovakav tip uređaja.

Mikrotik ne krije kompletnu specifikaciju ove pristupne tačke. Tako znamo da srce sistema čini Qualcommov IPQ4018 četvorojezgarni 32-bitni ARM Cortex-A7 procesor. Preturajući po arhivi, nismo našli da smo se susretali sa mrežnim uređajima koji koriste ovaj SoC. Qualcomm donosi Wave 2 tehnologiju uz MU MIMO u konfiguraciji 2x2, TxBF (predajni Beamforming). Čip je sposoban za mnogo više, poput čak pet gigabitnih portova, USB 3.0 i USB 2.0, međutim, ove i slične funkcije rezervisane su za mrežne uređaje drugačije namene, kao što su ruteri i svičevi. Procesor sa taktom od 716 megaherca dolazi u paketu sa 128 megabajta RAM-a i 16 megabajta fleš memorije.

Na hardveru se vrti RouterOS, operativni sistem koji je zaštitni znak svih Mikrotikovih mrežnih uređaja. Korisničkom interfejsu pristupamo preko IP adrese iz browsera. Na prvi pogled, ne vidimo neke konceptualne razlike u odnosu na prethodna izdanja. RouterOS je u osnovi izdeljen na Quick Set, WebFig i Terminal, što biramo u gornjoj traci. WebFig uz bočni meni sa leve strane pruža isuviše veliki broj opcija, da naprosto nema smisla pisati o njima. Svaka od opcija menija dodaje još propratnih u formi tabova. Ono što sa sigurnošću možemo da kažemo jeste da prava snaga Mikrotikovih uređaja, zapravo, leži u RouterOS-u. Opcija, podataka i mogućnosti je toliko da je to možda i previše. Za prosečnog korisnika svakako, tim pre što oni neće koristiti ni 95 odsto opcija. Iskusni administrator će ovo, pak, znati da ceni. Ako tome dodamo još i Terminal, jasno je da mogućnostima nema kraja. Banalna, ali jako korisna stvar jeste mogućnost konfigurisanja tastera ’Mode’, zbog čega ga je moguće koristiti za namenske zadatke (na primer, privremeno isključivanje mreže za goste kada su u pitanju sastanci ili predavanja).

Za upravljanje ovom pristupnom tačkom na raspolaganju nam je i MikroTik Pro aplikacija za mobilne uređaje. Aplikacija je sušta suprotnost web verziji. U pitanju je, blago rečeno, minimalistički dizajn. I dalje je tu pregršt opcija, ali ni izbliza onom što imamo u web interfejsu. Tu su podaci o klijentima na oba WLAN-a, Port Forwarding, a zanimljivo je da preko File Managera imamo pristup root-u fleš memorije, direktorijima i fajlovima unutar njega.

Iako malo nezgrapnog dizajna, Mikrotik je, kao i uvek, sa ovom Wi-Fi pristupnom tačkom napravio pun pogodak.