Nikola JEVREMOVIĆ

1. januar 2022.

Tamo negde je istinska simulacija vođenja države. Igra u kojoj raspolažemo resursima i budžetom za dobrobit građana ili, još bolje, sebe. Igra koja počiva na veštini, a ne na prisilnoj naraciji ili političkoj poruci koju autori nameću (liberalizam = dobar, konzervativizam = zao). Tamo negde je igra koja zaista pruža šansu da svoj korumpirani ili sadistički alter ego razmašemo bez da nas priča u tome sapliće. Tamo negde, ali ne i kod This is the President, jer je pre reč o nekom interaktivnom romanu, nalik na Suzerain (SK 1/21). Mehanika je slična, u domenu da birate između više ponuđenih poteza i čekate narednu rundu gde vas saleću posledice. Doduše, ovaj naslov je daleko sadržajniji i bolje upakovan u lepe ilustracije i nešto življi interfejs.

Radnja vaš tur smešta u fotelju Trampovog naslednika (iako tako ne izgleda, navodi se da je prethodnik odbio da potpiše Pariski dogovor, a pominje se i Space Force) koji je, takođe, kako nam dramatična muzika glavnog menija kazuje, mutan k’o kanal u Borči. Borba za ostanak na vlasti suštinski je borba za opstanak, jer nam preti ćorka ukoliko ne donesemo sporni 28. amandman (za šta je potreban rejting od 90 odsto). Svoj put ka toj magičnoj brojci, koja je uz keš glavna briga, započinjete obećanjima na startu mandata. Narod iz nekog razloga pamti duže od zlatne ribice, te je poželjno da na vreme ispunite što više stavki, kako se blagonaklonost stada ne bi osipala.

Šta će vas do ostvarenja cilja snaći i zadavati vam glavobolju? Apsolutno sve što možete da zamislite! Od nesposobnog potpredsednika i tendencioznih novinara, do lobista, prirodnih nepogoda i pritisaka iz inostranstva (čitaj: Kina i Rusija). Toliko toga ište vašu pažnju i toliko toga može da krene naopako. Svako nešto zahteva i jasno je da ne možete udovoljiti svima. Posebnu dinamiku unosi to što ne prljate sami ruke, već odluke u praksi sprovodi vaš kabinet. Osim onih zvaničnih, koji će na funkcije, vršite odabir i saradnika iz senke za ono diskretnije, po običaju nezakonito delovanje. Svakog od njih (koje postepeno otključavate) krase drugačije sposobnosti, pa im u zavisnosti od toga treba dodeljivati odgovarajuće zadatke. Primera radi, bivši robijaš neće biti uspešan u hakovanju rutera nekog restorana, ali će zato glat automobilom pregaziti onoga ko vam je stao na žulj. Naravno, svoje usluge svi debelo naplaćuju, što će na mesečnom nivou pošteno zagristi buđelar kojim raspolažete. Uz to, svaka jača akcija im prouzrokuje stres, pa kada se njime overdoziraju, van pogona su dok ih ne pošaljete na odmor, za šta, pogađate, treba dodatno drešiti kesu. Baratanje sa svim ovim faktorima trebalo bi da bude zabavno...

Nažalost, praksa tu pretpostavku demantuje, jer je tempo igre katastrofalno spor! Ako mislite da ćete i najbanalniji potez da povučete sa par klikova mišem, grdno se varate. Autori, očigledno, američki politički sistem imaju u malom prstu i nemaju nameru da zarad igre preskoče suvišne formalnosti prilikom donošenja odluka. Deluje i da su izuzetno ponosni na svoje literarne sposobnosti, jer vas čak kod svake gluposti čeka naporna tura vođenja dijaloga. Čestim trenucima dosade umnogome doprinosi i džez instrumental, koji je odabran za zvučnu podlogu, pa se potpisnik ovih redova tokom igranja neretko trudio da ostane budan. This is the President na terenu ozbiljno davi, a povremeno i nervira! Osim svakodnevnih intriga, neki događaji su uklesani u kamen i moraju da se dese (poput nereda u Čikagu protiv policije koja je ubila klinca crne puti). Ovaj očigledan mig developera na kojoj strani treba biti da se ne bi popio minus rejtinga kvari ugođaj snalažljivosti i kontrole koju igra namerava da dočara.

O ukusima bi trebalo, ali ne vredi raspravljati (pobogu, ima ljudi koji zaista vole džez). Prema tome, one zagrižene, pardon, ZAGRIŽENE za politiku SAD-a, ipak, čeka nekoliko sati pristojne razonode.