Danilo LUKINOVIĆ

1. januar 2022.

U danima kada organizacija za uništavanje svega što je sveto, zvana Netflix, prikazuje travestiju koju iz nekog razloga naziva „Cowboy Bebop”, igri koja očigledno dobar deo inspiracije vuče upravo od istoimenog anime klasika, prilazimo sa velikim podozrenjem.

Argentinski izdavač Raw Fury ima dosta iskustva u promovisanju malih studija i njihovih igara. Parče „indie neba” podarili su „komuni” developera iz susednog im Brazila, zvanoj OTA IMON. Oni se latiše razvoja mecha-kvazi-RPG-a-zapravo-vizuelne-novele (upravo smo izmislili žanr), smeštenog u klasično distopijsko/postapokaliptično okruženje, u kom grupica antiheroja završi u posedu kršine od mecha, uz pomoć kog će u ultimativnom takmičenju tog sveta pokušati da zarade za život.

Igra obiluje referencama ne samo na japanske stripsko-animirane izvedbe, već i igre i opštu kulturu, ali i nekulturu. Moramo odmah da naglasimo - Wolfstride su, očigledno, stvarali ljubitelji (mrsko nam da pišemo fanovi, jeza se već podigla kod developera), koji su, čini se, potkovani sa tehničke strane. Istina, ni taj aspekt igre nije naročito impresivan, ali je, očigledno, ispoliran i delo je profesionalaca. Sa druge strane, prodavac talenta za pisanje karaktera i zapleta, očigledno, odavno nije prošao njihovom ulicom, jer je pisanje na nivou razmaženog deteta koje misli da je kul. Već viđena, plitka priča sa svim postulatima žanra i naklonima uzorima, sastavni je deo modernih igara. Sa druge strane, dijalozi (i monolozi), praktično su isključivo prizemni humor i količina psovki koja deluje tako infantilno da nije samo dosadna, već postaje odbojna.

Priča se s vremenom odmotava i dobija neke obrise prihvatljivog narativa, a protagonisti polako postaju kompleksniji (u okvirima bureta u koje su nabutani). Elem, Rain City, mizerna pustara, koja u skladu sa imenom ima veselu i razdraganu atmosferu Bergena (sve sa vremenskim uslovima), a, između ostalog, sadrži i hangar sa humanoidnim mechom (očigledno inspirisana nekim od serijala „Gundam”). Tog borbenog robota misteriozni (i nedavno upokojeni) G.W. ostavio je u amanet trojici nesrećnih duša u potrazi za srećom.

Duque je pas, bukvalno, džangrizavi mehaničar koji samo želi da proda kršinu i ode svojim putem, ali, ipak, voli i ceni svoje sapatnike. Knife Leopard upravlja skalamerijom, mlad je, jak i glup, personifikacija surfera/hipija, koji svet posmatra kroz kaleidoskop boja koje još nisu pronađene. Uslovno rečeno, vođa ove bratije, Dominic Shade, bivši je jakuza sa tužnom i mračnom prošlošću, a predstavlja kombinaciju Spajka Špigela iz „Cowboy Bebopa” i „poslovne strane” jednog Turkisha iz „Snatcha”.

Deluje zanimljivo, ali se posle par pokreta kašikom vidi koliko je čorba razvodnjena. Wolfstride je vizuelna novela, kombinovana sa poteznim borbama džinovskih robota, ispresecana mini-igrama u stilu Lazy Jonesa sa „debeljka”. Shade će se muvati tražeći poslove i saveznike i, čini se, bez pogovora obavljati dnevne zadatke ne bi li obezbedio potreban novac i delove da se robot i njegov pilot dovedu u optimalno stanje za borbu. Ostali likovi su pasivniji i obavljaće svoj deo posla na fiksnim lokacijama.

Borbe su interesantne. Kombinacijom pravilno odabranih i upotrebljenih karakteristika robota i sposobnosti pilota koje ćete budžiti u toku igre, napredovaćete kroz lestvicu na putu ka vrhu Ultimate Golden God turnira. Vizuelno, igra, iako je gomila monohromatskih piksela, izgleda lepo i „čisto”, naročito animirani deo, koji je odradio neko ko je, zapravo, talentovan. Muzička podloga je odlična, ali su numere kratke i ponavljaju se.

Wolfstride je na momente simpatičan, sa interesantnim borbama i „okupan” dobrom muzičkom podlogom i vizuelnom prezentacijom. Možda bismo oprostili faktor „već viđenog”, da nema razvlačenja igre (klasično za vizuelne novele) i prepotentno prostačkim ponašanjem, praktično, svih aktera, koje može da se vidi samo na Tik-Tok festivalu. Vreme je sniženja cena za Božićne i novogodišnje praznike, 15 evra je mnogo za ovakav naslov.