Dejan PETROVIĆ

1. novembar 2021.

Antene za PtP (point to point) komunikaciju nisu baš nepoznanica na ovim stranicama. Međutim, do sada nismo imali priliku da dobijemo dve antene velikog dometa i postavimo ih tako da vidimo kako one zaista funkcionišu. Upravo smo od Ubiquitija dobili par antena iz naslova, uz dovoljno vremena za test do izlaska broja koji upravo čitate. Postavljanje ovih antena od nas iziskuje malo više od kancelarijskog testiranja. Antene treba postaviti na neku razdaljinu sa optičkom vidljivošću između, a da pri tome ta razdaljina bude veća od desetak metara, a može biti i desetine kilometara (Ubiqiti kaže „najmanje 12”). U urbanim uslovima to i jeste i nije izvodljivo, u zavisnosti od zgrada, drveća... Zatim, tu treba dodati s kim u okruženju smo dovoljno „dobri” da drugi primerak namontiramo kod njega, radi testiranja. U ruralnom okruženju to ima sasvim drugu dimenziju.

Ipak, da krenemo redom. Antene dolaze u potpunosti raspakovane u kutijama. Za njihovo sastavljanje nije potrebno neko specijalno predznanje, ali nije zgoreg prelistati dokumentaciju na mreži. Tanjir prečnika 413 milimetara napravljen je od aluminijuma i ima standardan oblik parabole. Inače, kompletna antena je što od aluminijuma, što od UV otpornih polikarbonata. Tanjir antene ima gomilu otvora po sebi. Po obodu na tri mesta ima bravice preko kojih se odašiljač učvršćuje sa tri kraka. Kroz donji krak se provlači i Ethernet kabl, a poklopac samog gigabitnog PoE porta na odašiljaču, iako ne deluje tako, ipak odlično zaptiva otvor. PoE je jedini način napajanja antena. Sa bočne strane odašiljača nalaze se četiri LED koje pokazuju status uređaja. Tu se podrazumeva da li je uređaj uključen, status Etherneta, zatim GPS i 60G. Sastavljena antena ima 43 dBi pojačanja, uz nazivnu radnu frekvenciju od 60 gigaherca. Prava frekvencija, zapravo, zavisi od države u kojoj će se prodavati i njenih regulativa. Ako zavirimo malo dublje u tehnikalije antene, možemo da vidimo da je maksimalna predajna snaga 21 dBm, pri širini kanala od 2160 i 1080 megaherca. Propusna moć je pristojnih 1,95 gigabita u sekundi.

Za precizno usmeravanje antena jedne ka drugoj, Ubiquiti je osmislio svojevrstan viewfinder, mali polikarbonatni deo koji se montira na jedan od otvora na obodu antene, a zamisao je da se kroz sitne otvore na jednom i drugom kraju „nanišani” partnerska antena. „Nišan” je nalik optičkom nišanu na nekoj pušci, s tim što je otvor zaista mali, a nema ni crosshair. Ovo ima svrhu samo ako partnersku antenu uopšte možemo da vidimo. Podrazumeva se da između dve antene postoji optička vidljivost, ali ako znamo da je realna maksimalna razdaljina koju su antene u stanju da savladaju 18 kilometara, jasno je da može biti slučajeva kada optički nišan i nije od neke veće koristi. Uzgred, Ubiquiti je organizovao takmičenje korisnika po pitanju ostvarenog dometa i trenutna maksimalna razdaljina na kojoj se uspešno odvija komunikacija iznosi i preko 24 kilometra.

Uz antene dolazi i nosač koji se montira na stub. Nosač je izrazito robustan i može da se izbori sa udarcima vetra brzine i do 200 kilometara na čas. Ovome doprinosi i rešetkasta konstrukcija samog tanjira antene. Nosač dozvoljava fina pomeranja antene po svim osama preko namenskih šrafova. Za svaku od osa tu su i podeoci, tako da ta fina pomeranja neće biti „odokativna”. Nakon završenog uparivanja antena, nosač fiksiramo posebnim šrafovima. Usmeravanje antena, iako možda deluje dosta jednostavno, treba posmatrati kroz prizmu uparivanja dva tanka snopa: kao da treba da sučelimo dva vrha olovke jedan u drugi sa razdaljinom od par ili više kilometara.

Kao mozak celog sistema, unutar robusnog kućišta odašiljača je četvorojezgarni ARM Cortex A7, bez podataka o radnom taktu. Podaci o hardveru su inače jako šturi, a znamo samo da procesor na raspolaganju ima 256 megabajta DDR3.

Antene za PtP link koriste frekventni opseg od 60 gigaherca. U tu svrhu se i koristi New Wave tehnologija. Postoje oprečna mišljenja o štetnosti radio-talasa u ovom opsegu. Prema jednim istraživanjima, izlaganje ovim talasima nije štetno, a prema drugim jeste. Ono što je sasvim sigurno jeste da proizvođač ne preporučuje da prilikom upravljanja i podešavanja antena budemo na razdaljini bližoj od 120 centimetara. Svaka od antena koristi Bluetooth menadžment za podešavanja mobilnim uređajima. Za lakše uparivanje, tu je i GPS, jer čak i sa svega par kilometara razdaljine, tanjir ove antene je samo jedna tačka. Kao i kod sličnih proizvoda ovog proizvođača, u kutiji zatičemo PoE adapter i strujni kabl, ali ne i Ethernet kabl (jer on zavisi od situacije). Takođe, dobijamo imbus ključeve, ali ne i ključ kojim ćemo pritegnuti šrafove nosača za stub.

Prilikom postavljanja opreme razlikujemo antenu koja će imati ulogu pristupne tačke i antenu u station režimu. Ubiquitijeve antene, inače, rade u bridge režimu. Za osnovna podešavanja, postavljanje antena u odgovarajuće režime i njihovo uparivanje, koristimo UISP aplikaciju. UISP za komunikaciju sa antenama koristi Bluetooth i vrlo brzo će otkriti dostupne antene. Ako se to ne desi, tu je ručni režim, gde antenu dodajemo u sistem koristeći QR kôd koji se nalazi na malom poklopcu Ethernet porta. Ova osnovna podešavanja poželjno je obaviti na jednom mestu, pa montirati već podešene antene. Razlog tome je da ne moramo ići od lokacije do lokacije i ispravljati eventualne loše postavke, kao što je, recimo, lozinka. Kada su podešene i uparene, udaljenoj anteni lako možemo da pristupimo kroz softver i promenimo odgovarajuće parametre.

Antenu koju povezujemo na našu lokalnu mrežu postavljamo u režim pristupne tačke. Proces se uz par koraka veoma brzo završava. Pristupom anteni preko aplikacije dobijamo osnovne podatke o statusu antene, kao što su bežični režim, frekvencija, širina kanala, brzina LAN-a, IP adresa i slično. Za uparivanje druge antene imamo i Antenna Alignment alat, a tu je i par dodatnih podešavanja. UISP nije predviđen za upravljanje već postavljenim sistemom. Za to koristimo veb-interfejs kome pristupamo preko IP adrese. Iako su kod mnogih Ubiquiti uređaja korisničko ime i lozinka po definiciji UBNT, ovde lozinku treba da potražimo u okviru aplikacije i po potrebi je promenimo. Lozinka je poprilično sakrivena, u odeljku System. Za podešavanje antene kao pristupne tačke tu je čarobnjak, međutim, za režim station na raspolaganju imamo samo ručna podešavanja i taj deo je pomalo nejasan. Ipak, u krajnjoj liniji, potrebno je samo prekopirati podatke iz odeljka Wireless sa pristupne tačke na partnersku antenu. Iako smo antene uparivali sa istog telefona, ovi podaci se nisu preneli sami.

Na antenama se vrti dobro poznati airOS. Prvo što bi trebalo da uradimo nakon uspešno uparenih antena jeste da poradimo na bezbednosti. Tu se podrazumeva da im isključimo Bluetooth, postavimo odgovarajuće lozinke i druge parametre. Inače, za bezbednost podataka na antenama imamo WPA2-PSK(AES) protokol.

Sam interfejs je dobro poznat sa ikonicama menija u levoj bočnoj traci. Dashboard je prvi u nizu. Tu dobijamo sve neophodne podatke o statusu antena, njihovom linku, pa čak i udaljenosti (naveli smo da je na antenama ugrađen i GPS sistem). U okviru topologije antena, na raspolaganju su nam mapa sa tačnim pozicijama antena, Link koji pokazuje iskorišćeni potencijal i ukupnu propusnu moć, Fresnel koji nam daje podatke o razlici u visini antena i „čistoći” prostora između i Potential na kraju. Klikom na svaku od antena dobijamo tačne podatke o geografskoj širini i dužini mesta na kome su antene postavljene. Pod bežičnim podešavanjima možemo menjati naziv linka, kao i ključ. Pomenutu Wave tehnologiju možemo i isključiti. Network daje opcije vezane za DHCP i upravljanje VLAN-om. U servisima možemo da uključimo UNMS, ali i upravljamo veb-serverom, SSH i drugo. Sistem omogućava resetovanje antena, nadogradnju softvera, upravljanje LED na odašiljačima i drugo. Ikona Tools jedina nudi podmeni, a na raspolaganju su nam Alignment, Discovery, Ping, Traceroute i SpeedTest.

Samo probe radi, antene smo postavili na zaista maloj razdaljini, uzimajući u obzir njihove mogućnosti, na nekih 30 metara (airFiber je pokazao 25 metara). Test brzine u Duplex režimu pokazao je neverovatne rezultate. Predajni i prijemni režimi pokazali su još bolje rezultate, uz jako nizak ping. Za očekivati je da sa razdaljinom, spoljnim uticajima i opterećenjem antena, ovi rezultati idu nadole. Naravno, PtP antene nisu zamišljene da se upotrebljavaju na malim razdaljinama. Zato neke probleme nismo ni očekivali, ali u realnoj situaciji sigurno bismo se više posvetili stabilnosti nosača i još preciznijim „nišanjenjem”.

Komplet ovakvih antena nije jeftin, ali ako postoji potreba da lokalnu mrežu „dobacite” kilometrima dalje, cena automatski gubi prioritet. Na čelo liste prioriteta isplivavaju protok, stabilnost, lakoća upravljanja, sve ono što airFiber sa lakoćom ispunjava. Gde ovakve antene upotrebiti? Recimo, bilo koji izdvojen objekat neke firme koji treba povezati sa „glavnim štabom”. Postavljanjem antena na krovove, ni zgrade u urbanom okruženju neće predstavljati problem. U svakom slučaju, možemo ih upotrebiti u bilo kom scenariju, uz opasku da je neophodna optička vidljivost između dve tačke. PtP link na 60 gigaherca podložan je smetnjama uzrokovanim atmosferskim uticajima, kao što su kiša, sneg, vetar.

Uzgred, antene nemaju bekap u vidu radio-veze na pet gigaherca, kao što to ima, recimo, model airFiber 60. Kod ovog modela u slučaju smetnji na 60 gigaherca, antene prebacuju emitovanje na pet gigaherca. Kod ovih antena je domet osetno manji - do dva kilometra. Ako postoji potreba da se jednom pristupnom tačkom „napoji" više antena u stacionarnom režimu, može se razmisliti o nekoj sektorskoj PtMP (point to multi-point) anteni, a bilo ih je na ovim stranicama u više navrata.