Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. novembar 2021.

Veterani prangijanja iz prvog lica, sa fokusom na rokanje zombija u društvu, a pogotovo oni koji su fanovi naslova kao što Left 4 Dead i World War Z, sa velikom dozom nestrpljenja čekali su 12. oktobar i Back4Blood. Autorka ovih redova je, naravno, jedan od tih fanova. Turtle Rock Studios, zaslužan za serijal Left 4 Dead, nadogradio je popularni koncept timske eliminacije zombija toplim i hladnim oružjem, obukao ga u masnu grafiku, nazvao ga Back 4 Blood i pustio među igrače, ne bi li procvetao, baš kao njihovo najslavnije delo. To će se verovatno i desiti, ali kao što verujemo da će za deset godina neko i dalje igrati L4D, u slučaju B4B nismo baš sigurni.

Back 4 Blood je kooperativni šuter za četiri igrača. Naravno, možete da se oprobate i solo, gde u cipele čistača (Cleaners) uskaču botovi. Solo igranje je relativno udobno na najnižem nivou težine (Recruit). Botovi nisu preglupi, ali već na sledećem nivou, igranje bez ljudskih saigrača (makar i randoma) postaje bolno i kratko kao vađenje krvi iz prsta. Igranje B4B sa tri prijatelja je „d vej hau ic ment tu bi plejd”.

Gameplay je dobro poznat. Četvoročlana ekipa probija se od jedne do druge sigurne kuće. Na putu tamanite stotine običnih zombija, glupavo nazvanih Riddeni (ZAŠTO?). Da li neko ima autorska prava na reč zombi? Vlada Haitija? Romero? Zombi je zombi, zaboga.

Nastup običnih, borbeno trivijalnih zombija, prošaran je specijalnim protivnicima, čija plejada predstavlja razradu one iz L4D. Imamo Hokerse, koji vas pljuvačkom imobilišu, nabildovane Tallboyse sa džinovskom desnom rukom, Snitchesi pozivaju hordu na vašu trenutnu lokaciju, kao i Retchesi, koji pride eksplodiraju. Sve kao već viđeno u L4D, samo malo dorađeno. Glavni boss je Ogre, dvospratni monstrum za čiju eliminaciju je potreban trud i koordinacija sva četiri igrača. U L4D je stepen težine mnogo bolje izbalansiran; u B4B preteranim spawnovanjem protivnika razbija se, inače, vrlo fluidan i zabavan gameplay. To je naročito izraženo na većim nivoima težine. Možda je neko smatrao da je igra bez toga prelaka, ali ovako samo iritira. Nerviraju i vrane koje glođu leševe i ne reaguju na opšti haos pucanja i eksplozija oko njih, ali ako im priđete, eto horde. Pretpostavljamo da su vrane gluve.

Oružje koje koristite u igri je standardno, a osećaj pri pucanju (ili mlaćenju trulih glava palicama) zaista je dobar. Municije ima dovoljno, jedino nam snajper deluje pomalo besmisleno. Tokom prelazaka, nailazite na kontejnere sa dodatnom opremom ili specijalnim oružjem sa poboljšanim karakteristikama (označeno ljubičastom bojom, zlatnom, itd). Takvo oružje možete i sami da budžite, trošeći bakrenjake koje sakupljate tokom nivoa.

B4B najveći otklon od L4D pravi uvođenjem sistema karata. Svaki igrač pred početak nivoa bira iz špila svoj set karata koje mu poboljšavaju određene osobine (količina municije, zdravlje, stamina...). Drugi špil su Corruption karte, koje otežavaju igru i njih kao i Stage karte, bira igra. To svaki prolazak čini drugačijim iskustvom. Malo komplikuje igru, ali prilično povećava želju da igrate i dalje.

Grafika je masna i ne previše zahtevna, a dizajn nivoa je odličan. Ponekad vam se učini da ne znate gde bi trebalo da idete, ali nekako uvek nađete put do sledeće sigurne kuće. Zvuk, takođe, blista i potpuno je u skladu sa igrom. Deonica sa džuboksom i rokanjem dok sviraju „The Hives” je vr’.

Igra po difoltu ima uključen cross-play (sa ljudima koji imaju XBOX ili PS) i to sasvim lepo funkcioniše. Plus ispadate glavni baja, jer delite hedšotove mišem, dok oni krljaju okolo palicama. Sve u svemu, sa B4B, kornjače su napravile dobar posao. Igra će vam pružiti desetine sati zabave, ali neće postati legenda kao L4D.