Bojan JOVANOVIĆ

1. novembar 2021.

Bio nekad davno jedan Super Nintendo. Simpatična, siva konzola sa ABXY tasterima i igrama spakovanim na sive kertridže. Možda ste je imali ako ste iz starije garde, možda su vam roditelji pričali o njoj. Stari dobri SNES imao je stotine igara, među njima i RPG-ova koje je Square Enix lopatao skoro na mesečnoj bazi. Tu je bio i izvesni Actraiser, veoma čudna igra sa religijskom notom i pokušajem da se spoji nekoliko žanrova u jedan paket. Bilo je neobično iskustvo početkom 90-ih, a jednako je čudno i u 2021. godini sa rimejkom Renaissance.

Ta religijska nota je u klasičnom okršaju nebesa sa paklom, Boga i Satane, uz dozu starogrčke mitologije, jer zašto da ne. Doduše, zbog tadašnjeg stanja na američkom tržištu, gde se Nintendo bojao da slučajno ne završi na tapetu kao Mortal Kombat i Doom, protagonista je „Master”, a umesto rogonje, protivnik vam je Tanzra. U okršaju božanstava, dobrica je umalo nastradao i pao u san koji je trajao stotinama godina, dok je Tanzra podelio zemlje i posejao karakondžule. Vi se, tako, budite iz sna u svetu gde su hramovi prazni, narod bez vere, te zasučete rukave i krenete da dovodite stanje u red.

Možda će vam po nekim slikama iz igre (Steam stranica nimalo ne pomaže) delovati da je gro iskustva u Actraiser Renaissance nešto što liči na Castlevaniu. Tu je protagonista sa mačem većim od života, razne karakondžule i klasični miks platformisanja i utepavanja pomenutom mačekanjom. Međutim, vrlo brzo ćete otkriti da je, barem što se tiče ovog rimejka, akcija pala ozbiljno u zapećak. U klinč ulazite isključivo kada spuštate svoje vaseljensko kraljevstvo na nove, neistražene zemlje, čistite jazbine od nečistije sila i, konačno, kada se mlatite sa glavnom kraljicom tog regiona. Da se razumemo, ove deonice su superzabavne, iako smešno prelake čak i na Hard, jer imate široku lepezu poteza, a protivnici širok spektar imbecilnosti, ali to nije prava srž igre.

Actraiser Renaissance je, zapravo, strateška igra. Štaviše, još je veći naglasak u ovom izdanju upravo na toj komponenti. Kao u igrama poput Black & White, vi nemate direktnu kontrolu nad podanicima, već im sugerišete gde da izgrade puteve i određene defanzivne građevine. Za ostatak se oni sami, kako-tako, snalaze. Svaki od sedam regiona započinjete iz hrama, koji pokušavate da putevima spojite sa određenim brojem jazbina iz kojih povremeno izbijaju čudovišta. Kako se putevi grade, tako polako dolazi živalj koji dalje gradi sebi domove, ore njive i proizvodi materijal za gradnju. Vaše „vredne pčelice” rade na potpunom autopilotu, a igra se ne trudi naročito da vam objasni zašto, na primer, nikako da dođete do pete radionice.

Podanici će vam periodično dolaziti sa raznim prohtevima i, logično, nagradama za vas u vidu još materijala, knjiga i čistog EXP bonusa kojim se otključava ostatak igre. To obično izgleda ovako - vi ste se taman uneli u planiranje puteva i odjednom iskoči tugaljiv avatar dvoje seljana sa „pomozbog, dajte nam malo kiše, zapalila se šatra” i vi prizovete kišu i oni budu srećni. Wundabar. Onda nastavite da se igrate i iskoči još jednom takav ekran, pa treći, pa četvrti. Osim nekoliko božanskih moći koje koristite za minimalno teraformiranje, imaćete i pomoć jednog heroja, a pomoć će vam biti potrebna, jer je selo svaki čas pod opsadom. Ovo je novotarija u rimejku i svodi se na tower defense mehaniku, gde stvorenja naviru sa određene strane, a vi herojima dajete komande da odu to da brane, nadajući se da je odbrana koju ste gradili unapred dobro postavljena. Jer, avaj, dok ne dođe do horde, ne znate odakle će tačno da vas zaskoče.

Posle nekog vremena, shvatićete da se sve unedogled ponavlja. Autor ovih redova je prvog dana igranja uz Actraiser bio zalepljen gotovo četiri sata pred ekranom, sve dok težina nije neočekivano skočila, a boss na kraju drugog poglavlja neumoljivo spalio selo. Actraiser Renaissance je zabavna igra, ali samo kada je igrate na rate, inače ćete sebe uhvatiti da zevate ponavljajući istu turu akcija u nedogled.