Miodrag KUZMANOVIĆ

1. novembar 2021.

Posmatrana iz orbite ili s neke kraće, ali bezbedne distance, Narodna Republika Kina deluje prilično pitomo. Svi smo zadovoljni višedecenijskim trendom tehnološke demokratizacije koju je donelo premeštanje proizvodnje tehničke robe u Kinu. Kad sam bio mali, odluka o kupovini VHS video-rikordera made in Germany doživljavala se kao životno pitanje, jer će nas taj Blaupunkt zabavljati do fakulteta. Danas se kućni potrošački hardver shvata kao privremena dekoracija i nabavlja kao malo skuplji ručak sa Wolta i, u proseku, ako se ne radi baš o najjeftinijem đubretu, radi duže nego što košta. Go Kina!

Moderna Kina je zemlja u kojoj osoba mlađa od 18 godina sme da se igra samo po jedan sat u petak, subotu i nedelju i to tačno između osam i devet sati uveče. To mu propisuje država, a ne roditelji. Iako, pretpostavljam, ovo, realno, može da se nametne samo u online igrama gde postoji neka vrsta identifikacije, to ovu naredbu ne čini ništa manje demonskom. Narodna Republika Kina igre je proglasila „duhovnim opijumom”. Bez obzira na apsolutno sve drugo što može da se sazna ili spozna u vezi sa tom kompleksnom, masivnom državom, meni ništa više od ovoga ne treba da zacementiram stav o njoj. Sećam se identičnog narativa iste sorte ljudi koja je pre sto godina isto tvrdila za Boga i njegovog sina.

NR Kina vas, koji ovo čitate i mene koji ovo pišem, smatra budalama. Jesmo li? Problem uopšte ne leži u sferi pitanja da li su igre štetne ili ne. Odavno sam prestao da se nerviram zbog zadrigle zaostalosti onih koji misle da jesu - neka misle šta hoće, zabole me peščani crv za njih. Problem, ogroman problem, jeste u tome što na planeti još uvek postoje nekakvi komunisti koji misle da je vaspitavanje tuđe dece njihova sveta misija. Ti komunisti su svake godine sve jači i glasniji, a zaslužena propast Amerike im daje oluju u leđa. Ništa drugo u vezi sa Kinom mi, realno, nije bitno. Ni status supersile koja zaustavlja anglosaksonsko divljanje, ni principijelan stav o Kosovu, ni zaljućena sečuan teletina koju obožavam. Baš ništa. Mind control je zlo koje potire svako slučajno ili namerno strateško dobro. Kosovskog zaveta i slobode Kosova nema bez slobodne volje i slobodnog izbora, zar ne? Imam binarni pogled na svet, ali takav me dobro služi sve ove godine, prema tome...

Ali, dragi Qzmo, sve to o čemu pričaš tiče se kineske dece, a ne tvoje ili moje! Da, još danas i sutra će biti tako, a prekosutra? Mnogi misle da je virus ludila najzarazniji, ali čizma koja pritiska facu ima mnogo bržu tendenciju globalnog širenja na druga lica nego prosta, trula dekadencija koja dolazi s druge strane. Retardirane američke gluposti vezane za rasne teorije, forsiranu inkluzivnost i woke tendencije nemaju i neće nikad imati brzinu i moć prisilnog patogena sa petokrakom. Po milijarditi put u istoriji, nalazimo se između čekića i nakovnja, između razgolićenog, devijantnog trandže i političkog komesara - svaki vam se dere u po jedno uvo i zahteva da salutirate njegovoj zastavi i upišete dete u njegov vrtić. Sve liči na uvod u „Noćnu stražu”, odličan ruski film iz 2004. Scena sa natezanjem između Gesera i Zavulona je epska, samo što se ovoga puta radi o dvostrukom Zavulonu. Čovečji lik u sredini se u oba slučaja suši, stari i raspada.

Hteli da priznamo ili ne, i civilizovani i primitivni svet se polarizuje po etničkim granicama - onaj ko posisa vrednosti tuđih naroda, popušiće sandworma. „Zapad” je samo jedan sloj te pite, upotrebljiv za razgovore s nama i nama sličnima. Pogledajte, recimo, Britance, koji ni EU ne doživljavaju kao deo svog miljea, već strateške ciljeve ostvaruju u okviru svog istorijskog Komonvelta, praveći anglo-kombinaciju na štetu podmornica made in France. Od prožimanja kultura možemo da imamo izvesne koristi, od tih ljudi možemo da isisamo korisne informacije i usvojimo neke vrednosti, ali, ultimativno, oni nisu deo naše priče. Isto važi i za Daleki istok, koji za sada želi samo naše minerale, ali uskoro će doći da harvestuje duše.

Verovatno zbog toga navijam za Ilona Maska i njegov san o Marsu. Ili makar san o životu na Staroj planini ili nekom grčkom ostrvu, ali svako mesto bliže od svetlosnog sata izvorima problema donelo bi lažni osećaj bezbednosti. Moramo se, kao Kerenski i ekipa, jednog dana otisnuti van granica Unutrašnje sfere, skupiti snage i vratiti se da ih sve ponovo opismenimo. Laserima.