Nikola STOJIĆ

1. septembar 2021.

Vrednost samog proizvoda, koji pripada bilo kojoj kategoriji, izražava se kroz njegovu upotrebnu vrednost tokom njegovog upotrebnog veka. S obzirom na to da ništa nije večno, vremenom se kroz amortizaciju smanjuje vrednost proizvoda i njegovih funkcija. U nekom momentu, doći će do kvara čiji razlog može biti, jednostavno, kraj upotrebnog veka nekog dela, loš kvalitet ili ljudski faktor. U tom momentu, prva stvar koja je svakome na umu jeste da uređaj sami popravitimo, odnosno, zamenimo deo koji se pokvario ili da uređaj odnesemo u servis gde će neko to obaviti umesto nas. Zahvaljujući dostupnosti rezervnih delova, šema, uz vrlo malo ulaganja uspećemo da produžimo upotrebni vek, na primer, laptopa ili telefona, dok ne dođe vreme za zamenu. U poslednjih nekoliko decenija, internet je imao ogroman uticaj na povećanje broja ljudi koji su zainteresovani za popravku uređaja i servisiranje, jer je usled različitih pisanih i video tutorijala, objave priručnika i softvera za dijagnostiku došlo do objedinjavanja pokreta ljudi okupljenih oko prava na popravku elektronike. Jednom kada kupimo određeni uređaj, mi postajemo njegovi vlasnici, što je sasvim normalan zaključak. Kod softvera je, u poslednje vreme trend da se on ne kupuje u vlasništvo već da ga korisnik samo iznajmljuje, to jest plaća za pravo na korišćenje. Slučaj sa traktorima John Deere gde nema oranja ako softver to kaže, odnosno, gde je njegova modifikacija nemoguća ili bilo kakva popravka osim kod same kompanije, pokazuje samo dokle ide apsurdnost u pogledu kontrole proizvoda i nakon njegove kupovine. Korporativni kapitalizam zajedno sa planiranim zastarevanjem učinio je da popravka mnogih stvari postane neisplativa ili rizična i da se korisnici usmere ka kupovini novih proizvoda, umesto održavanja starih. Međutim, pravo na popravku, zajedno sa internetom, danas ima poseban značaj s obzirom na to da je upravo taj njihov zajednički uticaj od posebnog značaja iz više različitih aspekata. Borba za korisnika i njegov novčanik danas vodi ka korišćenju internet marketinga od strane kompanija kao glavnog sredstva ratovanja za pažnju i širenje prodaje.

Kako godine prolaze, sve je veći broj uređaja koji su napravljeni tako da se koriste tačno određeni period, usled namerno smanjenog kvaliteta sastavnih delova, da bi se zatim zamenili novim. Nekadašnje pravilo da frižider traje 30 godina i radi i dalje kao prvog dana, davno je prošlo. Ako pođemo od samog procesa konstruisanja uređaja, a, pre svega, tehnike, mnogi su konstruisani sa integrisanim komponentama koje ako se pokvare, ne mogu da se zamene tako, tako da izmenjeni deo ne predstavlja veći deo uređaja, čime se isplativost popravke dovodi do nulte vrednosti u odnosu na kupovinu drugog uređaja. Primera radi, zalemljena memorija u laptopima koja otkaže u nekom momentu dovodi do zamene celokupne matične ploče. U zavisnosti od toga kom segmentu uređaj pripada (budžetski, biznis uređaj, high class), samo otvaranje može predstavljati problem i jedan vid lutrije. Iako su Philips šrafovi standard, neki proizvođači mogu da se odluče za atipične modele. Na pimer, iPhone ima poseban tip šrafa - Pentalobe, koji nije toliko čest i uglavnom ga nema u vidu nastavka u setovima za popravku. Rezervne komponente i njihova dostupnost u ovakvim slučajevima zavise od popularnosti uređaja, broja različitih modela i mogućnosti popravke, što formira cenu koja je nekada veća od kupovine novog uređaja. Što je veća integrisanost pojedinačnih komponenata, samim tim je i cena veća, a dostupnost zamenskih delova manja. Sličan je slučaj i sa baterijama u telefonima. Ranije kada baterija oslabi, da bi je zamenili, bilo je dovoljno da se skine poklopac, izvadi stara baterija i stavi nova. Ta zamena je bila dovoljno laka za prosečnog korisnika i nije zahtevala posebno znanje i posedovanje dodatnih alatki, odnosno, servisiranje od stručnog lica. Baterije su, takođe, bile dostupne direktno u lokalnim prodavnicama mobilnih telefona i servisima. Danas, u zavisnosti od brenda i samog telefona, zamena unutrašnje integrisane baterije može biti nezgodna ili iritantna. Naravno, posedovanje alata za otvaranje, odgledani video-tutorijali i pročitana dokumentacija kako se telefon otvara, jeste pretpostavka bez koje se ne vredi upuštati u takvu avanturu. Na sajtu Ifixit.com moguće je videti na skali od 01-10 koliko je određeni uređaj popravljiv. Pored ovog sajta, postoje i druge stranice, kao i forumi, gde korisnici mogu da diskutuju o uređajima i načinu popravke. Na primer, popularni forumi koji su posvećeni ThinkPad T liniji Lenovo laptopa sadrže dosta korisnih saveta u pogledu mogućnosti korišćenja dodatnih delova, zamene, pa čak i modovanja određenih modela laptopa. Recimo, ako ste više fan klasične tastature u odnosu na butterfly tastaturu, u zavisnosti od vašeg modela, možete modovati svoj laptop i zameniti trenutnu tastaturu sa klasičnom. U slučaju modela T480 pa nadalje, svaka sledeća generacija sve je manje pristupačna u pogledu popravke u odnosu na prethodnu. Ovo je samo jedan primer koji ilustruje kako je uticaj vremena menjao funkcionisanje uređaja u novijim iteracijama. Sve ovo za prosečnog korisnika predstavlja samo dodatni korak i trošak, gde će odustati od samostalne popravke uređaja ili preko servisera i jednostavno se odlučiti da kupi novi uređaj. Planirano zastarevanje, kao proces, ima svoju uzročno-posledičnu vezu u pogledu stvaranja, odnosno, gubitka poslova, uticaja na životnu sredinu, ekonomiju.

Iako, na prvi pogled, zvuči smešno, sve je, zapravo, počelo od obične sijalice i želje proizvođača na početku 20. veka da smanje broj radnih sati sa 2500 na 1000. Formiranjem kartela Phoebus, cilj je bio da svi proizvođači usklade trajanje svojih sijalica kako bi povećali prodaju i profit usled kraćeg upotrebnog veka. Iako se kartel raspao na početku Drugog svetskog rata, sama ideja o planiranom zastarevanju je preživela i vremenom ponovo postala modus operandi proizvođača. Jedan od načina da se planirano zastarevanje postigne jeste i kroz poznavanje psihe potrošača. Kroz konstantni marketing, potrebno je ubediti kupca da je njegov proizvod zastareo i da mu je potreban drugi proizvod. Internet je sa pojavom content marketinga doveo ovakav model do savršenstva. Jednostavno, broj ljudi do kojih poruka može da stigne je mnogo veći, a samim tim i uticaj koji kompanija može da vrši preko raznih kanala, a, pre svega, društvenih mreža. Cilj je da se stvori hype koji se zatim dodatno podgreva od različitih medija, kako bi se stvorio utisak kod korisnika da je to ono što im je baš potrebno u ovom trenutku. Da nema želje kod korisnika da poseduju nešto što je najnovije, bez obzira na isplativost i dodatnu funkcionalnost, ne bi postojala ni ponuda. Često su promene minorne, kao kod mobilnih telefona, gde novi model ne donosi nekakvu suštinsku razliku u odnosu na svog prethodnika da bi time opravdao kupovinu. Međutim, ukoliko se kod korisnika stvori slika da je uređaj koji poseduje zastareo, marketing je uspeo.

Iako, prevashodno, zastarevanje vezujemo za hardver, ona postoji kako za internet, tako i za softver. Ogroman broj sajtova funkcioniše drugačije na različitim pregledačima i sistemima. Iako je ovakva praksa ranije bila mnogo izraženija, kada su postojali baneri i obaveštenja „Works best with IE”, ona i dalje postoji, samo što je ovaj put Google taj koji kontroliše prikaz stranica, zahvaljujući udelu koji Google Chrome ima na tržištu. Za razliku od ranije, mnoge stvari se nalaze ispod haube i nisu lako primetne. U pogledu softvera dolazi do zastarevanja, jer je noviji softver „teži”, a uređaj koji je sa prethodnom verzijom normalno funkcionisao sada gubi na pouzdanosti. Najbolji primer toga jeste iPhone, gde se starije verzije telefona koje se upgradeuju na najnoviju verziju iOS-a suočavaju sa degradacijom performansi i slabljenjem baterije. Do sada je pokrenuta gomila parnica protiv Applea, od kojih su mnogi i dobijeni u pogledu ovog pitanja. Da je moguće zameniti bateriju, odnosno, vratiti se zajedno sa zamenom na stariju verziju operativnog sistema, upotrebni vek uređaja bio bi dosta duži.

U nekim slučajevima, prestanak funkcionisanja uređaja programira se u samom uređaju, tako da nakon određenog vremena upotrebe, uređaj prestane da bude funkcionalan. HP je kod ink-jet štampača osmislio poseban smart čip koji bi pratio broj odštampanih stranica i nakon toga prestao da normalno funkcioniše, iako bi uređaj bio savršeno ispravan. Sličan slučaj je i kod drugih proizvođača štampača, gde se nakon nekog vremena pojavljuje obaveštenje da je neki deo nefunkcionalan.

Ograničavanje prava na popravku ima svoj uticaj i na životnu sredinu. Naime, s obzirom na količinu uređaja koji svakodnevno cirkulišu, povećana je i upotreba prirodnih resursa koji su neophodni za njihovo sastavljanje. Crpljenje ruda kako bi se došlo do različitih resursa, poput litijuma, koji su potrebni za mnoge elektronske uređaje, ima poguban uticaj na lokalni ekosistem i vodene tokove. Korišćenje različitih procesa koji vode ka zastarevanju dovodi do povećanja elektronskog otpada i stvaranja deponija čije postojanje dodatno uništava životnu sredinu i zemljište na kom se nalazi. Materije koje se ispuštaju u zemlju vode uništavanju plodnosti zemljišta, da bi, preko vode i hrane, zagađenje došlo direktno do čoveka. Imajući u vidu navedeno, potrebno je usmeriti pažnju ka izgradnji ogromnog broja fabrika za reciklažu, a pogotovo na borbu za pravo na popravku uređaja gde je internet jedan od glavnih saveznika u toj borbi.

S obzirom na posledice sa kojima se već sada suočavamo, potrebno je promeniti pristup konzumerizmu. Pravo na popravku je danas ponovo aktuelno, pogotovo u pogledu vrednosti za uloženi novac. Internet je omogućio lakši pristup podacima o proizvodnoj praksi kompanija i planiranom zastarevanju uređaja. To je omogućilo stvaranje pokreta da se spreči uništavanje planete zarad profita. Možda čak i najbolji primer o pravu na popravku i značaju interneta u njegovom promovisanju jeste Framework laptop. Započet kao projekat bivšeg inženjera iz Facebooka, koji je učestvovao u razvoju hardvera za VR, navedeni projekat zamišljen je kao laptop čiji se svaki deo može rastaviti i sastaviti u skladu sa situacijom. Modularni princip dodavanja raznih komponenata i njihova zamena, nadasve je potpuno drugačiji od onoga što postoji danas na tržištu. Nakon što je zvanično postao dostupan, rasprodao se za manje od 24 časa. Jednostavno govoreći, word of mouth kampanja dovela je do toga da će se svest o posedovanju jedne ovakve mašine raširi kao potrebna. Ono što je u ovom momentu potrebno jeste istrajnost u nameri i puna podrška projektima poput ovog. Jedino istrajnost može dovesti do toga da se proizvođačima pokaže šta, zapravo, korisnik želi. Da internet ne postoji, ne bismo imali slobodu izbora, niti mogućnost da saznamo za ovakav projekat.

Ukoliko pravo na popravku odnese prevagu, doći će do povećanja cena proizvoda. Iako ovo na prvi pogled izgleda kao nešto negativno, u suštini i nije. Viša cena proizvoda u momentu kupovine je dosta manja nego cena koju će korisnik platiti na duže staze kroz nabavku drugih uređaja tokom nekoliko godina. Kupovina aparata u momentu njihovog predstavljanja biće odložena, ali će se taj broj ispraviti ukoliko se razmak između predstavljanja novih verzija poveća. Takođe, broj različitih modela i period pojave novih proizvoda smanjiće se u skladu sa potrebnom svrhom koju uređaj obavlja. Za proizvođače, novi izvor profita baziraće se u proizvodnji rezervnih delova i njihovoj dostupnosti korisnicima i servisima. Na taj način podstiče se i razvijanje lokalne ekonomije kroz otvaranje servisnih centara i angažovanje dodatne radne snage. Sa druge strane, količina elektronskog otpada će se eksponencijalno smanjiti, što će imati ogroman uticaj na životnu sredinu

Borba za pravo na popravku je vid internet aktivizma koji se bori da dovede do znatnih promena u našem pristupu vrednovanja kvaliteta. Kao što su protesti metod koji može dovesti do promena u nekom obimu, tako i izražavanje stava na internetu može dovesti do određenog vida društvenih promena. Takve promene, same po sebi, ne moraju uvek biti političke. Ipak, mogu u velikoj meri uticati na shvatanje funkcionisanja tehnologije i vrednosti proizvoda. Vreme je da šrafciger postane ponovo slobodan da odvrne svaki šraf i sa tim pomogne boljoj budućnosti progresivne tehnologije, životne sredine i društva u celini.