Miodrag KUZMANOVIĆ

1. septembar 2021.

Četvorka u naslovu ove kooperativne anti-zombi pucačine trudi se da triggeruje sećanje na jedine dve igre koje su uspešno spojile zombije i multiplayer. Ne potežite odmah pištolj, nije u pitanju kićenje tuđim perjem - studio koji je za račun Valvea onomad stvorio Left 4 Dead radi i na ovom modernom klonu, ovoga puta za gejming diviziju braće Vorner. Američki developer Turtle Rock bio je deo Valvea samo dve godine (2008-2010.), ali mu era slobode nakon ovog hita nije donela mnogo slave. Osim Evolvea (2015.), prilično neuspešne multiplayer simulacije interplanetarnog lova na monstrume, napravili su nekoliko VR gluposti za Oculus Rift publiku i to je bilo to do obznane početka rada na duhovnom nasledniku svog najvećeg hita.

Valja li ovaj klon? Realno, nisam impresioniran, jer igri definitivno fali nešto krupno i neuhvatljivo, nešto čega su Left 4 Dead 1 i 2 imali na pretek, a Evolve i World War Z, još jedna fotokopija te ideje, nisu doneli na scenu. Ta nedostajuća kombinacija šarma, strukture i uzbudljivog novog koncepta ne može biti lako kompenzovana modernom grafikom i nekolicinom novih gameplay ideja koje Back 4 Blood nudi narodu. Procenat razloga za „meh” utisak neumitno leži i u sindromu već viđenog, što Back 4 Blood potencira u žestokom pokušaju šlepanja na staru slavu.

Nazad za krv sledi istu šemu kao Left 4 Dead, uz nešto drugačiji „ton” - umesto četvoro slučajnih partnera u igri, imamo četvoro postapokaliptičnih specijalista za anti-zombi operacije, koji umesto bezglave bežanije ispunjavaju nekakve zadatke na terenu i deluju samouverenije. Iritira smišljanje novog termina za zombije, koji nisu ni zombiji, ni walkeri, nego „riddeni”, jer to shvatam kao pokondireno foliranje - pokojni Džordž A. Romero bi možda imao gravitas da iskuje nov termin za nemrtve, ovi veseljaci ga nemaju.

Nazad na igru. Četvoročlana ekipa čije nedostajuće slotove mogu da popune i botovi, kompletira linearne misije probijajući se od jedne do druge sigurne kuće, boreći se sa zombijima koje spawnuje AI režiser. Ako nisu pažljivi i, recimo, uznemire jato vrana koje ćopaju leš, izazvaće pojavu horde koja na višim nivoima težine predstavlja ozbiljan izazov. Evo jedne od tih stvari sa početka koje sam nazvao „neuhvatljivima”, a zapravo su „uhvatljive”... Left 4 Dead je imao onu fenomenalnu vešticu koju ste naslućivali usled njenog tihog plakanja u mraku; ako ste bili smotani i uznemirili je, brali biste kožu na šiljak, svesni toga da krivica leži na vama. Ovde vrane glođu leš i ignorišu paljbu iz automatskog oružja, ali ako priđete blizu, graknu i njihovo graktanje privlači hordu zombija, koja je, takođe, ignorisala mitraljiranje i šteketanje. Totalno bez veze und jadno.

Pored običnih riddena, povremeno će vas zaskakati i poneki specijalac, kom su ranjive tačke eksplicitno označene pulsirajuće crvenom. Na nižim nivoima težine i botovi će biti efikasni u njihovoj eliminaciji, ali za izazove višeg stepena trebaće vam društvo ljudi s kojima inače igrate online, jer su random likovi, naravno, festival retarda.

Dve krupne razlike u odnosu na Left 4 Dead leže u sistemu borbenih karata i permanentne progresije koja otključava nove. Te karte na različit način modifikuju vašu borbenu gotovost, dajući vam brži reload, više HP-a i razne druge stvari. Drugi element je oružani arsenal koji je klasiran po rarity sistemu i bojama (rare, epic...) i koji se može dodatno nabudžiti delovima koje kupujete u sigurnim kućama. Sve je to vrlo lepo, raznovrsno i „budžabilno” oružje je odlična ideja, ali nekako nedovoljna da bih poželeo da uronim u punu verziju igre koja dolazi sredinom oktobra.