Danilo LUKINOVIĆ

1. septembar 2021.

U indie naslovima često se sreću pokušaji kombinovanja previše elemenata u jednom „paketu”. To je najčešće zbog želje razvojnog tima da u jednu celinu pretoče svoja iskustva tokom odrastanja, konzumiranja igara i ostalih vidova umetnosti. Da stvore naslov kakav su želeli da igraju u mladosti uz obavezan lični pečat.

Simpatično bizaran naslov Death Trash, prvenac malog berlinskog tima Crafting Legends, već u ovom Early Access izdanju (0.7.5. u trenutku pisanja teksta) deluje kao da je na dobrom putu da postane uspela kombinacija žanrova i izvođenja, kao i poznate, ali specifične estetike.

Izvesna legendarna igra, stanovitog legendarnog Interplaya, očigledno je poslužila kao najveća inspiracija za ovaj naslov. Lik definišete kao u svakom dobrom, starom RPG naslovu, od glave do pete, bez jasne klase, ali ga specijalizujete rasporedom poena u osnovne karakteristike, koje utiču kako na aktivne, tako i na pasivne sposobnosti. Izgled likova, opreme i oružja predstavlja očekivanu kombinaciju suludih frizura, „brzih” naočara, bandana i haranja vojnog otpada i/ili propalog konglomerata post-socijalističke apokalipse. Ko nije igrao ili je (naopako!) zaboravio prvi Fallout, dobro će se oznojiti, jer okruženje i njeni stanovnici ne nude tutorijale i fer borbu, ali postoji uvodni tutorijal u vidu testa (gde li smo to već videli?), koji služi da vas upozna sa komandama. Nakon što vas dobroćudni mehanički čuvari izbace sa oproštajnom porukom: „snađi se, ne vraćaj se i nemoj da si pravio decu, or else...”, očekuje vas, praktično, potpuna sloboda u smislu da ne morate da pratite priču (koja je još uvek tek načeta), pa ,čak, možete i da promašite bitnog lika ili da ga ubijete i tako zamutite čorbu, a da toga niste ni svesni. Sve pomenuto je prijatno iznenađenje u vremenu kada su nevidljive kozije stazice norma, a „sloboda” podrazumeva pregolemu mapu sa previše banalnih zadataka, koji čisto služe da zavaraju igrača navodnom veličinom i dubinom.

U još jednoj klasičnoj priči o uzdizanju i padu civilizacije, čovečanstvo se nakon putovanja svemirom nastanilo na planeti nazvanoj Nexus, čiji nisu prvi svesni stanovnici. U svojoj vaskolikoj mudrosti, postavili su mašine kao „zaštitnike”. Međutim, kako to uvek mora biti, zaštitnici su se „pokvarili” i krenuli da sprovode svoje FTO protokole sa efikasnošću i ubeđenjem određenih uniformisanih ideologija tridesetih godina dvadesetog veka. Opustošeni Nexus krije i mističnu prošlost (i potencijal za budućnost), čija su srž bića velike moći. Još jedared, kako to nepisano pravilo prežvakanih priča koje svi volimo nalaže. Na običnoj vreći mesa i kostiju, sa par implanta, koja je upravo definisana kao health hazard od strane lokalnog Toster Commando, ostaje da priču odmota.

Na žalost autora ovog teksta i ovaj naslov, koliko god delovao zanimljivo, pošto je „nezavistan”, mora da bude kaša piksela. A kako se radi o postapokaliptičnoj kaši, izbor boja je sužen i namerno „ružan”, kako bi dodatno dočarao propast i beznađe. Kontrast predstavljaju jarke, „neonske” boje, obično kose i odeće, ali i jedne od specifičnih „sposobnosti” ljudskih stanovnika planete koje nagriza misteriozna kontaminacija, a to je da pod uticajem pomenute povraćaju. Često. I slučajno i namerno. U igri se ovaj korisni efekat naziva biološkim lubrikantom i veoma je koristan, da ga tako okarakterišemo. Relativno monotono okruženje i atmosferična, ali ne i dinamična muzika, mogli bi da dovedu do brzog zasićenja da nije izvođenja. Iako jeste RPG, Death Trash se igra kao izometrijska makljaža. Protivnici su brzi i imaju specifične sposobnosti, ali ih imate i vi. Uglavnom su vezane za staminu, pa je neophodno vijugama pratiti frenetičnu akciju prstiju. Za uspeh je neophodna kombinacija svih sposobnosti i opreme koji su vam na raspolaganju. Igra, kroz priču zanimljivo kombinuje psihičke, biološke i kibernetske sposobnosti, ali i okultizam, što omogućava svakom igraču da pravdu i nepravdu deli na specifičan način.