D. PETROVIĆ

1. avgust 2021.

Na test smo dobili komplet nesvakidašnjih uređaja. Jednu baznu stanicu, to jest, Point to MultiPoint (PtMP) pristupnu tačku sa predajnom antenom i odgovarajuću antenu, klijenta. Ovakvi uređaji nisu česti na ovim stranicama, jer nisu česti ni u svakodnevnoj upotrebi. Koriste se uglavnom u situacijama gde lokalnu mrežu treba da proširimo do veoma udaljenog objekta. To može biti vikendica, restoran, ili neki drugi objekat. S obzirom na to da su LTU Rocket i LTU Pro deo Ubiquitijeve LTU serije mrežnih uređaja, odlična je prilika da vidimo šta ta tehnologija nudi.

LTU je nova zaštićena Ubiquitijeva tehnologija kod koje je porađeno na elektronici i konstrukciji radio-primopredajnika. LTU bi po performansama trebalo dobrano da šije Ubiquitijevu AirMAX tehnologiju. Wi-Fi po 802.11ac standardu trebalo bi da ostane daleko iza, u prašini. Raketa je dizajnirana za bežične ISP u smeru od prizemlja ka gore. Ubiquiti posebno ističe da LTU tehnologija donosi niska kašnjenja, veoma veliki domet, DFS, poboljšanu osetljivost prijema, bolju izlaznu snagu i drugo.

LTU Rocket je prvi iz Ubiquitijeve serije uređaja koji rade po LTU tehnologiji. Raketa se može upariti sa raznim drugim antenama ovog proizvođača, kao što su pomenuti AirMAX, ali i AirPrism. Ako malo dublje zavirimo u specifikacije, možemo da shvatimo kakva je „zver” pred nama. Proizvođači mrežnih uređaja retko kada pominju određene parametre, ako i da, to bude zakopano negde duboko u tehničkoj dokumentaciji. A Ubiquiti ima razloga da neke postavi na naslovnu stranu. Spektralna efikasnost Rakete ide i preko 21 bit/s/Hz, što je više nego dvostruko u odnosu na 802.11ac standard. Govorimo o maksimalnom protoku podataka koji se može predati kroz određenu širinu opsega kanala. Koristeći 4096QAM modulaciju, LTU Raketa je u stanju da šalje i preko dva miliona paketa po sekundi. Da, dobro ste pročitali. Dok smo na klasičnom dvopojasnom ruteru, 802.11ac standard je u stanju da šalje oko 50 hiljada paketa po sekundi. Naravno, poređenja nisu umesna.

Tu se zanimljive tehnikalije ne završavaju. Raketa dolazi sa GPS, radi bolje sinhronizacije. Ovo je posebno važno ako ih u širem sistemu ima više. Širina kanala donosi fleksibilnost u smislu razdvojenih predajnih i prijemnih kanala koji se mogu podešavati zasebno. Ovo dovodi do smanjenja smetnji uzrokovanih okruženjem. I kao šlag na tortu, tu je i poseban koprocesor, predviđen za buduću nadogradnju firmvera.

Sa svojim radnim opsegom od pet gigaherca u stanju je da ostvaruje i preko 600 megabita po sekundi u MtMP konfiguraciji. Teoretski maksimum je čak 675 megabita po sekundi. Dodatne antene sposobne su da, teoretski, imaju domet i preko dvesta kilometara. Raketa dolazi u metalnom kućištu sa plastičnim prednjim poklopcem, ali i sa IP67 zaštitom. Uz Raketu stižu razni nosači, pa čak se dobija i mali nosač GPS antene. Radi boljeg GPS prijema, položaj Rakete sa pripadajućom predajnom antenom, ali i GPS antena trebalo bi da budu na otvorenom.

Sa prednje strane imamo nekoliko LED. Prve četiri nam u više boja govore o jačini signala. Tu treba praviti razliku da različite širine kanala imaju različitu jačinu signala. Tako će za deset megaherca pun signal biti -62 dBm, dok će za 50 megaherca to isto pojačanje zauzeti drugu LED. Ova skala je orijentaciona. Dalje se nižu LINK, GPS, MGMT, DATA i ON/OFF. MGMT se ne koristi i predviđena je za buduću nadogradnju firmvera. Ubiquiti očigledno misli da tu ima šta da se dorađuje, te da će budućih nadogradnji firmvera sigurno biti.

Pri dnu je poklopac koji krije taster ’reset’ i dva porta. Jedan je gigabitni PoE Ethernet port preko kog Raketu povezujemo na ISP, dok je drugi Management port, koji se ne koristi, pogađate, do neke naredne nadogradnje firmvera. Uz uređaj se dobija i gumena zaptivka za ovaj deo. Sa gornje strane su tri RP-SMA konektora gde povezujemo dva sa RF antenom i jedan za GPS antenu. Sve je propisno obeleženo. Raketa nema svoju neku unutrašnju antenu, već se u svrhu transmisije koristi neka od podržanih, recimo, AirMAX antena koju smo i mi koristili. Sa njom se povezuje malim kablovima koji dolaze uz antenu. Što se tiče napajanja, dobijamo PoE adapter, uz napomenu da se ne koristi niti jedan drugi.

Antena AirMAX serije sa oznakom AM-5G20-90 je sektorska antena, a sama oznaka nam dosta toga govori. AirMAX antene dolaze u više frekventnih opsega, a iz oznake vidimo da naša radi na pet gigaherca, uz dvopolarni 2x2 MIMO. Antena ima veliku otpornost na spoljašnje uticaje, kako one od radio-talasa i smetnji, tako i fizičke. Zadnji panel je od debljeg nebrušenog aluminijuma, dok je ostalo od plastike, ali izuzetno čvrste. Prednja površina, lice, ima blagu talasastu površinu, iza koje se kriju antene sa pojačanjem od 20dBi. Poslednji broj u oznaci odnosi se na širinu snopa horizontalne polarizacije (91 stepen). Vertikalna je 85 stepeni.

Uz antenu dolaze neophodni nosači koji omogućavaju pričvršćivanje antene na stub. Takođe, dobija se i zaštitni poklopac postavljene Rakete. Za idealnu poziciju, tu su male libele, a proizvođač tvrdi da pričvršćenoj anteni ni vetar brzine 200 kilometara na čas ne može ništa. Rekli smo da se uz Raketu SMA kablovi ne isporučuju. Zatekli smo ih ovde uz antenu. Povezivanje antene i Rakete je nešto za šta ne treba viša škola.

LTU Pro je klijentska antena koju treba usmeriti i upariti sa Raketom. Govorimo o prilično velikoj anteni, predviđenoj da se uz dobijene nosače montira na kakav stub. Uz LTU Pro, takođe, dolazi PoE adapter, uz preporuku da se samo on i koristi. Sam sistem pričvršćivanja na stub je izrazito robustan i, iako su delovi uglavnom plastični i UV otporni, spojevi su vrlo čvrsti. Verujemo da antenu vetar pomeriti neće, a proizvođač i za nju tvrdi da joj neće smetati čak ni vetar orkanske jačine. Nosač dozvoljava obaranje do 15 stepeni po vertikalnoj osi, radi boljeg usmeravanja.

Antena je prečnika čak 316 milimetara. Uz pojačanje od 24 dBi, konstrukcija antene je takva da je širina snopa 14 stepeni. Na prvi pogled, govorimo o bezličnom uređaju, međutim, sve što nam je potrebno je dobro sakriveno. Ispod samog plastičnog prstena kojim pričvršćujemo antenu na nosač je mali poklopac u formi slajdera, koji krije taster za resetovanje i USB-C port koji je „rezervisan za buduću upotrebu”. Zvuči poznato? Pored toga, nije preporučljivo povezivati bilo kakav uređaj na ovaj port, jer se može oštetiti. Svojevrstan krst čine pet LED: ’5GHz’, ’GPS’, ’UNMS’, ’LAN’ i ’Power’, dok je ispod gigabitni PoE ulazni port. ’UNMS’ LED je statusna LED koja nam može mnogo toga reći, najviše uz UNMS (Ubiquiti Network Management System) koji mi, doduše, nismo koristili.

LTU Pro, naravno, podržava kompletnu LTU tehnologiju. Tu spadaju razdvojene frekvencije za predajni i prijemni signal, PtPM CPE, ruter režim, ali i samo 1024QAM.

Nakon što smo sastavili AirMAX antenu i Raketu, povezali SMA kablove i PoE adapter sa strujom i ruterom, krećemo u konfigurisanje. Raketa se po butovanju postavlja u AP režim, kom pristupamo preko IP adrese. Preko veb-pregledača pristupamo korisničkom grafičkom interfejsu airOS F. Interfejs je živopisan, sa ikonicama u levoj bočnoj traci.

Dashboard nam daje hrpu podataka o Raketi i klijentima, u našem slučaju, LTU Pro anteni. Tu su prikazani protok, uticaj okoline po kanalima, opterećenje CPU i memorije, pa čak i lokacija preko GPS. Ovo može biti jako korisno ako je u pitanju veći sistem po broju uređaja, ali i po teritoriji. Svi podaci su podeljeni po uporednim stranama. Jednim pregledom možemo videti, recimo, uporedne smetnje okoline po kanalima na oba uređaja.

Wireless nam daje osnovna podešavanja, gde možemo birati snagu antene, zatim, podešavanja PtMP linka. Network nas vodi do režima rada, u našem slučaju je to Bridge. Ovde možemo birati između statične IP adrese i DHCP servera. Ako promenimo prepodešenu statičnu, to isto moramo uraditi i na LTU Pro klijentskoj anteni. Services nude SNMP agenta, veb-server, SSH server i drugo. System nam treba ako želimo da nadogradimo firmver (a želećemo - prim. aut), nađemo lokaciju uređaja, a tu su i reboot i fabrička podešavanja.

Tools je jako zanimljiv deo, gde su alatke Airview, Alignment, Discovery, Ping, Traceroute, Speed test, Cable test i Constelation. Ne treba da pojašnjavamo čemu koja od ovih alatki služi, reći ćemo samo da su jako korisne i odlično implementirane.

Oba uređaja koriste isti softver, a opcije se razlikuju u okvirima namene. Sama podela menija je ista, ali su opcije različite. Zanimljivo je i to da, s obzirom na to da oba uređaja po fabričkim postavkama koriste iste statične IP adrese, prilikom pristupa preko IP adrese, može se desiti da pristupite nekom od njih nasumično. Prilikom osnovnih podešavanja, IP adresu klijentima bi trebalo promeniti ili je prebaciti na DHCP.

Za upravljanje postoji i mobilna aplikacija UISP. Aplikacija je preko Bluetootha lako našla Raketu, međutim, prilikom uparivanja je javila da treba nadograditi firmver na Raketi. Preuzeli smo najnoviji firmver sa zvaničnih Ubiquitijevih stranica, prebacili ga na raketu, koja nam je nakon opcije check odgovorila da on nije odgovarajući. Nadamo se da je u pitanju trenutni problem koji nas je zadesio baš u trenucima testiranja. Od Ubiquitija takve stvari ne očekujemo, niti smo ih ikada iskusili.

Nismo testirali maksimalan domet ovog kompleta. Testirali smo na razdaljini od svega 200 metara, bez ikakvih problema. Ubiquiti svakako nije ni zamislio da se jedan ovakav komplet koristi za potrebe kućne varijante, a svakako ne i za naših par stotina metara, ali za ozbiljnije testiranje kompleta bi nam bilo potrebno više vremena. LTU komplet Ubiquitija radi bez problema. Raketa se možda malo više greje za naš ukus, ali to je verovatno neminovno.

GALERIJA