Dragan KOSOVAC

1. avgust 2021.

Tokom poslednjih petnaest godina, moderni dronovi su od kurioziteta, igračke i hobija, prerasli u ozbiljne uređaje sa naprednim mogućnostima. Ipak, istorijat dronova seže mnogo dalje u prošlost, čak do davne 1849. godine. Nakon otcepljenja Venecije od Austrije godinu dana ranije, austrijske snage su rešile da vrate grad pod svoju kontrolu vojnim putem. Pošto teren oko Venecije nije omogućavao izvođenje artiljerijskih napada, austrijski vojnici izveli su ono što se smatra prvim vojnim napadom dronovima: za dvesta balona, prečnika 5,7 metara, zakačene su korpe sa 15 kilograma eksploziva i polusatnim fitiljem i poslati niz vetar ka Veneciji. Preciznost ovih balona bila je slaba, ali su bombe iz vazduha imale značajan psihološki efekat na stanovnike Venecije koji su se predali dva dana kasnije.

Danas, dronovi u najčešćem slučaju mogu da predstavljaju smetnju, u vidu narušavanja privatnosti ljudi koji žele da se odmore u tišini (ili bezbedni od strepnje da će ih neko fotografisati bez njihovog pristanka). Mnogo ređe, njihovo samo fizičko prisustvo može da predstavlja izvor opasnosti koji ugrožava bezbednost učesnika u avio-saobraćaju. Sem toga, usavršavanje civilnih i komercijalnih dronova do današnjih granica teklo je istovremeno sa razvojem modela koji imaju vojnu primenu. Tako smo došli u situaciju da komercijalni dron može da se primeni u vojne ili terorističke svrhe, što naglašava potrebu za kontrolom dronova kada su u vazduhu, kao i razvojem tehnika za njihovo prizemljavanje, bilo mirnim, bilo nasilnim putem.

Otkrivanje i praćenje

Oprema za otkivanje i praćenje dronova može da bude veoma jednostavna ili vrhunski napredna. Prva linija odbrane koja je najčešće sasvim dovoljna je pasivno praćenje. To znači osmatranje i osluškivanje, bilo sa ili bez dodatne opreme. Naravno, specijalizovani uređaji mogu da vide i čuju na većim udaljenostima, nego čovek bez pomagala. Najbolji sistemi za praćenje objedinjavaju sledeće četiri vrste senzora: kamere, mikrofone, analizator radio-frekvencije i radar.

Uređaji za audio-osmatranje najčešće se sastoje od velikog broja nanizanih mikrofona povezanih u celinu. Više takvih, višestrukih mikrofona može da se rasporedi na većoj udaljenosti i slično antenama omogući precizno lociranje putem triangulacije. Ovakvim sistemima ne smeta gustina radio-signala ili njegovo odsustvo (kod autonomnih dronova), ali zato smeta buka. Takođe, ovaj tip sistema ima veoma kratak domet, koji u najboljem slučaju ne premašuje 500 metara.

Kao kod audio-sistema, uređaji za video-nadzor prate pravilo: „Što više senzora, to bolje.” Kombinacija većeg broja regularnih kamera, kao i dodatni infracrveni senzori za noćno i termalno snimanje povezuju se sa računarskim sistemom koji može da prepozna dron vizuelno, na osnovu siluete, pa čak i da proceni da li je na dron povezana improvizovana eksplozivna naprava. Znatnu prepreku za ovakav sistem predstavljaju uslovi smanjene vidljivosti, kao što su magla i mrak. Takođe, kada rade samostalno, bez dodatnog radio ili audio-praćenja, video-sistemi često pogrešno prijavljuju pojavljivanje dronova (zbog ptica u letu).

Dok naziv „analizator radio-frekvencije” može da zvuči kabasto ili komplikovano, zapravo se radi o relativno jednostavnom sistemu koji podrazumeva radio-antenu i računar koji beleži i prati spektar primljenih radio-talasa. Ovi uređaji mogu da otkriju i prate komunikaciju između drona i osobe koja upravlja njim putem daljinskog kontrolera. Ako se sistem oslanja samo na jednu antenu, onda je moguće samo određivanje pravca u kom se nalaze dron i upravljač, a ako se poveže više antena raspoređenih na većoj udaljenosti, moguće je tačno određivanje pozicije drona putem triangulacije. Takođe, ovi uređaji su u stanju da daljinski iščitaju digitalni potpis (MAC adresa) drona ili njegovog kontrolera. Ovakvi uređaji funkcionišu pasivno, pa ne zahtevaju specijalne dozvole, ali njihove mane su relativno mali domet, smanjena efektivnost u područjima sa mnogo izvora radio-signala i nemogućnost praćenja programiranih, autonomnih dronova, koji ne održavaju vezu sa kontrolerom.

Na kraju, radar otkriva dronove pomoću radio-talasa, bilo da se radi o detektovanju radio-talasa iz drugih izvora koji su se odbili od dron koji leti, bilo aktivnim emitovanjem vlastitih radio-impulsa i merenjem njihovog odbijanja od objekata u okolini. Znatna prepreka u korišćenju konvencionalnih radara je u tome što su oni konstruisani tako da namerno ignorišu male leteće objekte, kao što su dronovi ili pojedinačne ptice. Ipak, postoje specijalizovani, aktivni radari za praćenje dronova koji su u stanju da otkrivaju i prate male leteće objekte, čak i na većim udaljenostima, ali čak i oni imaju velike probleme da razlikuju jedan ili više dronova od jedne ili više ptica. Izuzetak su takozvani mikro-dopler radari i to FMCW tipa. Oznaka FCMW (Frequency Modulated Continuous Wave) podrazumeva da radar neprestano odašilje svoje radio-talase i neprestano prima signale koji se odbijaju od okoline. Dopler radar koristi Doplerov efekat za izračunavanje brzine kretanja objekta i njegovo bolje praćenje umanjivanjem okolnog šuma, a mikro-dopler radar je u stanju da prati pomeranje delova pokretnog objekta, što su u slučaju dronova njegove elise.

Zbog svega navedenog, idealni sistem za praćenje dronova podrazumeva povezivanje svih navedenih sistema u zajedničku koordinisanu celinu povezanu sa kompjuterizovanim sistemom za prepoznavanje i klasifikaciju.

Napad

Nakon što je utvrđeno da je prisustvo drona u vazdušnom prostoru nelegalno ili da narušava bezbednost, potrebno je da se letelica neutrališe. U idealnom slučaju, službeno lice bi trebalo da bude u mogućnosti da preuzme kontrolu nad dronom i prizemlji ga bezbedno, ali kada to nije moguće, potrebno je da se dron neutrališe, na manje ili više agresivan način. Bitno je da se naglasi da ne postoji zemlja u kojoj je legalno privatno posedovanje opreme ili oružja za obaranje dronova, već zakoni propisuju da tom aktivnošću mogu da se bave isključivo pripadnici vojnih ili policijskih odreda u okviru izvršavanja službene dužnosti.

Jedan od elegantnijih metoda za neutralisanje dronova je upotreba ometača radio-frekvencije (RF jammer). Radi se o uređaju koji „gađa” dron širokim spektrom visokoenergetskih radio-talasa, čime „prekriva” radio-vezu između drona i kontrolera. U zavisnosti od tipa drona ili podešavanja koja je odredio njegov vlasnik, dron koji nije potpuno autonoman nakon prekida veze sa kontrolerom, može da prati neki od četiri moguća sleda događaja. Prvi je kontrolisano automatizovano prizemljenje na mestu gde je dron izgubio radio-vezu sa kontrolerom. Drugi je trenutni prestanak rada motora i ateriranje pod dejstvom gravitacije. Treći je nastavak kretanja u pravcu u kom se kretao do gubitka radio-veze, a zatim prizemljenje (kontrolisano ili ne) kada se isprazni baterija. Na kraju, dron može automatizovano da se vrati na unapred programiranu matičnu lokaciju. Pošto programiranje obavlja vlasnik nelegalnog drona, moguć je unos lokacije „cilja” na koji treba isporučiti eksplozivni uređaj. U svakom slučaju, čak i nakon prekida radio,veze između drona i kontrolera, neophodno je njegovo dalje praćenje i preduzimanje adekvatnih koraka.

Zamenjivač GPS signala (GPS spoofer) takođe je efektivno oruđe protiv dronova. Ovaj uređaj preuzima komunikaciju između drona i navigacije sa GPS satelitima i šalje mu lažne koordinate. Aktivnom promenom GPS koordinata u realnom vremenu, dronom može efektivno da se upravlja i da se sleti u kontrolisanim uslovima.

Kada je potrebno prizemljavanje drona, prilično popularna opcija su mreže. Različite vrste lansera ispaljuju manje ili veće mreže sa različitim dometom. Kada se radi o lanserima malo većih dimenzija od jurišne puške, mreža je relativno mala, a i domet je tek dvadesetak metara. Veći bacači mreža mogu da liče na lansere raketa sa ramena ili se radi o još većim uređajima, postavljenim na nosač ili vozilo. Najveći lanseri imaju domet do 300 metara i najčešće sa mrežom ispaljuju i padobran koji se otvara nakon što pogođeni dron krene da pada ka zemlji. Pošto efektivnost bacača mreža zavisi od umešnosti korisnika i letačkih mogućnosti drona koji se lovi, jednako popularna opcija je korišćenje većih dronova koji nose mrežu ispod sebe i tako hvataju manje letelice.

U naučnoj fantastici električne uređaje je moguće daljinski deaktivirati putem EMP oružja (elektromagnetni impuls). Danas najbliža varijanta EMP-u dolazi u vidu HPM uređaja koji emituju mikrotalase velike snage (High Power Microwave) i mogu da privremeno ili trajno poremete funkciju elektronskih uređaja u njihovom polju delovanja. Ovakva vrsta uređaja idealna je za neutralizaciju jata dronova, jer nije neophodno nišanjenje pojedinih dronova, već talasi deluju na ceo region u kom je antena HPM uređaja usmerena.

Laseri i orlovi

Dve najzanimljivije tehnike za obaranje dronova ostavili smo za kraj. Sa jedne strane je tehnološki najnaprednija opcija: gađanje dronova zracima visokoenergetskog lasera, što izaziva fizičko oštećenje letelice sve do tačke kada više nije u stanju da leti i njenog pada pod dejstvom gravitacije. Kompanije kao što su Lockheed Martin i Raytheon već imaju upotrebljive primerke ovakvog oružja, ali se radi o preskupim, eksperimentalnim primercima. Takođe, komadanje drona laserom može da ima smisla u zoni ratnih dejstava, ali u mirnodopskim uslovima je povoljniji rezultat prizemljiti dron bez opasnosti da nevine civile pogode fragmenti letelice.

Tako dolazimo do poslednje varijante za prizemljavanje dronova koja je tehnološki toliko stara da je razvijena u isto vreme kada i poljoprivreda - pre više od deset hiljada u godina. Radi se o sokolarstvu ili, u širem smislu, dresiranju ptica grabljivica za lov. Tokom poslednjih nekoliko godina, nakon uspešnih demonstracija od strane Holandskih i Francuskih policijskih snaga, veliki broj zemalja okrenuo se dresiranju orlova i sokolova za lov na dronove. Za ptice grabljivice, koje u prirodi mogu da izađu na kraj sa plenom težim i većim od sebe, većina komercijalnih dronova, sa težinom ispod dva kilograma, ne predstavlja izazov. Ipak, problemi ove metode odnose se na logistiku. Dresiranje lovačke ptice grabljivice traje više od godinu dana i operater koji je kontroliše mora, takođe, da bude visoko uvežbana osoba.

Iako ne postoji raširena potreba za obaranjem dronova, lepo je videti da već postoji više razvijenih tehnologija za rešavanje specifičnih problema koje takav poduhvat nameće.