Nikola STOJIĆ

1. avgust 2021.

Privatnost, kao pojam, danas se široko tumači u zavisnosti od toga ko nam je sagovornik na temu - od komunikacije u četiri oka, odmora od prisustva drugih ljudi, pa sve do razmene mišljenja sa odabranim društvom. Privatnost u komunikaciji danas je znatno teže ostvariti nego ranije. Od telefona, preko kamera, pa čak i smart televizora, uvek je nešto u blizini što remeti privatnost. Nekada je bilo dovoljno da se nađete u parku ili na ulici, ukoliko ste želeli da popričate sa nekim, gde danas ne možete biti sigurni da li ćete biti snimljeni kako u video, tako i u audio-formatu. S obzirom na korišćenje modernih uređaja u svakom delu našeg društva, pitanje je koliko je i davanje ispovesti svešteniku privatno, ukoliko u samoj crkvi postoje mikrofoni i kamere. Okruženi smo uređajima i tehnologijom koji prate svaki naš korak, misli i interesovanja. Čak i da poput Amiša pređemo u 19. vek, to nas ne može osloboditi intruzije tehnologije od strane malicioznih igrača. Odricanjem od tehnologije postavljamo sebi hendikep u današnjem dobu, a ništa se suštinski ne menja. Jedino dobri zakoni mogu da usmere tehnologiju da bude neutralna i ograniče njenu zloupotrebu. Anti-Tehnološka revolucija i pokreti su još dosta daleko i možda će njihov okidač, pak, biti, zapravo, veći razvoj AI-a, što je samo po sebi posebna tema koju vredi obraditi. Za tehnološke zakone prevashodno smatramo da moraju da budu pisani, da postave ograničenje kompanijama, odnosno, da uspostave pravila kojim će se država voditi i koji će omogućiti vladavinu prava. Međutim, kako se postaviti kada se na nivou više država donese zakon koji omogućava direktno zadiranje u privatnost?

U julu 2021. godine Evropski parlament usvojio je ePrivacy Derogation - Chatcontrol, koji omogućava provajderima e-mail i komunikacionih servisa i platformi, da automatski pretražuju sve lične poruke svakog građanina u slučaju osnovane sumnje da je učinilac krivičnog dela i da takav sadržaj prijave policiji. Jedna bitna činjenica jeste da je ogroman broj slučajeva koji su se dešavali i koji će se dešavati tzv. false alarm, što govori i izveštaj policije u mnogim zemljama članicama, gde su nedužni građani uplitani u ceo proces zbog celokupne automatizacije. Glavna premisa za usvajanje ovog zakona na nivou Evropske unije jeste borba protiv zlostavljanja dece kroz sprečavanje i razbijanje grupa koja rade na eksploataciji dece i koje se bave trgovinom ljudima. Reč je o apsolutno legitimnom motivu koji svako ko razmišlja zdravorazumski treba da podrži. Međutim, postoji nekoliko problema. Na prvom mestu, u mnogim situacijama kada se usvajaju zakoni koji bi bili nepopularni sami po sebi, oni dolaze sa nekom drugom porukom koja se stavlja uz njih prilikom diskusije o takvim zakonima, u nadi da će još koja norma uspeti da se provuče ispod radara. Pored same poruke, uvek je potrebno gledati i šta stoji iza same poruke i čitati svaki zakon od reči do reči, kako bi se shvatila suština. Usvajanje zakona bez detaljne analize samog problema i trasiranje načina njegove primene, daje mogućnost da se načelna svrha izgubi, ali da ostanu norme koje su došle uz zakon, pre svega, o nadgledanju komunikacija, a koje se mogu primenjivati po potrebi. Ukoliko neko može da skenira i presreće svu vašu komunikaciju, ovakav zakon predstavlja podlogu da se primenjuje i protiv novinara, političkih protivnika, aktivista, biznisa itd. Mnoge zemlje EU, poput Mađarske i Poljske, imaju izražene tendencije ka autoritarnoj vladavini i ograničavanju slobodnog protoka informacija koji je, inače, jedan od osnovna četiri stuba na kojima počiva EU. Teško je pomisliti da ovakvi zakoni ne predstavljaju blanko kartu da se primenjuju u druge svrhe u odnosu za onu zbog koje su usvojeni. Sličan primer je i sa „Patriot Act-om” u SAD, koji je donet nakon 11. septembra i napada na kule bliznakinje, a u cilju zaštite američkog društva od terorističkih napada. Vrlo brzo, međutim, pokazano je da su upravo takvim aktom smanjena građanska prava i slobode, od prolaska na aerodromu, pa da ulaska u institucije i na raznim drugim mestima i gde je nestao svaki limit u pogledu praćenja i nadziranja elektronske komunikacije. U tom slučaju, teroristički napad bio je ključni motiv kako bi se usvojio jedan takav zakon, koji je u raznim iteracijama na snazi i danas. Drugi problem sa ovakvim zakonima jeste to što se obično oni za koga su ovi zakoni namenjeni vrlo brzo prilagođavaju novonastaloj situaciji. Osnovna premisa da će neko nastaviti da koristi aplikaciju koja je kompromitovana, odnosno za koju je obznanjeno da se aktivno prati od strane države, ne samo da je pogrešna, već, pre svega, i vrlo naivna. Osobe koje se bave kriminalnim aktivnostima vrlo brzo će krenuti da traže alternative, od aplikacija ,pa sve do samih uređaja sa takvim aplikacijama, poput Sky telefona. Naravno, sve navedene pretpostavke polaze od tehničke edukacije počinioca krivičnih dela i nivoa njihovih razrađenih šema i planova. Ovakav zakon će ih oterati samo dublje u ilegalu i na korišćenje aplikacija koje su mnogo teže za praćenje i otkrivanje, pre svega, zbog svoje opskurnosti, a, zatim, u mnogim situacijama, nedovoljne tehničke pripremljenosti policije i organa bezbednosti da uđu u trag kriminalcima. Umesto toga, lakše je pratiti osobe za koje postoji osnovana sumnja na osnovu opservacija ili postavljanjem skrivenog agenta u njihove grupe, što policiji daje uvid u tačnije informacije i načine na koje mogu da deluju tako da su uvek up-to-date u pogledu dešavanja.

Ključna stavka kod ovog zakona jeste da se pregled sadržaja vrši na osnovu automatizovanog skrininga. Međutim, u ogromnom broju slučajeva može doći do grešaka, što dalje vodi ka trošenju resursa na procesuiranje nedužnih građana. Jedna od glavnih stavki ovakvog zakona jeste to što on predstavlja uvod u kraj enkriptovanih aplikacija za komunikaciju. WhatsApp, Viber, Signal, koje prilikom diskusije enkriptuju chat komunikaciju tako da podaci o njoj nisu dostupni trećoj strani, provajderu usluge, kompaniji, već samo samim korisnicima. Tehnički gledano, iako dostupni, chat logovi su enkriptovani, tako da je privatnost donekle zagarantovana. Da bi se vršilo skeniranje sadržaja na strani klijenta, dakle, same aplikacije, bilo bi potrebno da se promeni struktura same aplikacije, kako bi se takav sadržaj mogao automatski prijavljivati ako pronađe match sa inkriminišućim sadržajem. Sve ovo otvara mogućnost za kreiranje backdoora od strane državnih igrača širom zemalja Unije. Štaviše, niko ne može da garantuje da i sami zaposleni kompanija iza popularnih aplikacija neće imati želju da se igraju Ilije Čvorovića, a što nam kao mogućnost potvrđuje slučaj koji se desio pre skoro 10 godina, kada je Googleov zaposleni špijunirao prepisku između tinejdžera i zatim ih ispitivao o njoj. Facebook, Google i mnogi drugi već sada prate prepisku svojih korisnika, pogotovo zbog targetovanog reklamiranja, tako da su sa ovim zakonom oni skoro pa usklađeni. Glavna meta ovog zakona su chat aplikacije i gubitak anonimnosti, kako bi se na vreme reagovalo u nezgodnim situacijama.

Postoji jedna svakako zanimljiva činjenica koja se često zaboravlja. Skoro svaka država u svojim krivičnim i zakonima o komunikaciji i drugim zakonima jemči nepovredivost korespondencije, odnosno, pisma. Iako se prima facie smatra da se ovo odnosi i na durga sredstva komunikacije, to nije ništa drugo nego pozivanje na pretpostavku. Naime, pismo je u mnogim državama i dalje nepovredivo kao sredstvo komunikacije. Međutim, u pogledu drugih sredstava za komunikaciju postoje mnoge norme koje deluju kao lex specialis i derogiraju opšte načelo nepovredivosti. Kod nepovredivosti forme elektronske komunikacije polazi se od pretpostavke koja smatra da su takve forme komunikacije samo prirodni nastavak i evolucija pisma. U zakonima, elektronska komunikacija je meta presretanja. U današnjem vremenu retko će ko koristiti pisma, pre svega, zbog brzine i količine informacija koje se svaki dan razmenjuju. S obzirom na to da automatska provera još dosta dugo neće dostići nivo da ne može da napravi grešku, ljudska kontrola sadržaja biće neizbežna. U zavisnosti od samog kontrolora, informacije do kojih dođe u toku obavljanja posla mogu biti zloupotrebljene.

Sa druge strane, Evropska unija trenutno radi na zabrani softvera i kamera koje omogućavaju biometrijsko praćenje, korišćenjem sistema veštačke inteligencije. Podaci koji se prikupljaju kamerama naročito su osetljivi, posebno u pogledu etničkog porekla, ljudskih emocija, gde prediktivna analiza može da kaže da li je neko srećan ili tužan, godina, pola. Svi ovi podaci koji se prikupljaju moraju biti usklađeni sa GDPR-om. Sa razvojem DeepFakea i algoritama koji mogu da ne samo usklade lice osobe na osnovu prikupljenih podataka, već i glas, opasnost koja postoji od takvih stvari može imati implikacije na javne ličnosti, a posebno po političare koji mogu biti ugroženi negativnom kampanjom i procesima u kojima bi morali da dokazuju da to nisu bili oni koji su to izjavili.

Skupljanje podataka kroz pravljenje backdoora, odnosno, kroz nadziranje komunikacije, za neke je manje intruzivno i nametljivo u odnosu na kamere. Naravno, računa se da mnogi korisnici neće primetiti praćenje ili da će biti logike da nemaju šta da sakriju, što državi svakako odgovara. Sa manjkom enkripcije, presretanje razgovora, fotografije i drugog sadržaja ne predstavlja nikakav problem. Da države imaju problem sa postojanjem enkripcije, možda najbolje govori i primer TrueCrypta. Kao aplikacija koja se koristi za enkriptovanje diskova i sadržaja na njima, bila je korišćena kod mnogih bezbednosnih eksperata. Međutim, u jednoj objavi tim koji je stajao iza TrueCrypta objavio je da se projekat gasi i da je enkripcija koja se nalazi na Windowsu u formi Bitlockera dovoljna, kao i slična rešenja za Linux i Mac OS. Popularna pretpostavka jeste da su razvojnom timu prišli državni agenti koji su ih ubeđivali da ugrade backdoor, kako bi država mogla lakše da dekriptuje hard-diskove do kojih bi dolazila. David Miranda je tako prenosio dokumentaciju koja se odnosila na slučaj Snowden i špijuniranje od strane vladinih agencija. Nakon što je priveden, policija je imala problema da dekriptuje particiju, iako je više puta bio ubeđivan da im da šifru. Kao što se može videti u ovom slučaju, reč je o direktnom udaru na slobodu medija i presretanju informacija za koje se sumnja da mogu štetno delovati na nečiji imidž, bez obzira na opštu korist i dobro koje bi otkrivanje moglo imati za javnost.

Činjenica je da mora postojati aktivna borba protiv eksploatacije dece od predatora, kao i plan kako da se takvo ponašanje suzbije. Pre svega, potrebna je edukacija državnih organa kako bi mogli da aktivno deluju i da brže rešavaju takve slučajeve, a za šta je ključni preduslov poznavanje digitalne komunikacije. AI nije savršen i praviće greške koje mogu mnogo da koštaju pojedince. Ovakav zakon kakav je, trenutno daje široku moć državi da bude treće lice u svakoj konverzaciji, zahvaljujući alatkama posebno razvijenim za tu namenu. Međutim, predatori, zlostavljači preći će na Dark Web ili koristiti aplikacije za dopisivanje za koje ne postoje sredstva za praćenje, što će ostaviti obične građane da budu meta ovog zakona, gde će se zakon više primenjivati u kontroli razgovora na temu politike i drugih tema, nego zaštite dece, jer će broj predatora biti prividno smanjen, a koji će i dalje aktivno delovati.

Borba protiv privatnosti u cilju bezbednosti ne može da bude nešto što ide jedno sa drugim. Postojanje privatnosti, mogućnosti da je zaštitimo određenim metodama jeste osnovno, fundamentalno pravo svakog građanina. Napisati dobar zakon je teško, pogotovo u pogledu tema koje su teške i gde se polje primene zakona mnogo brže menja u odnosu na ostale oblasti. Opšte postavljene norme, nedovoljno precizirane, promeniće način korišćenja i gledanja aplikacija za mnoge, pogotovo u delu privatnosti, a gde će učinak sa faktičke strane biti mali, jer će se oni protiv kojih je on usmeren sakriti. Samo poznavanje materije može učiniti pomak da se pronađe nekakvo Solomonsko rešenje koje će sačuvati privatnost, naći način da se spreči eksploatacija dece i erodiranje osnovnih ljudskih prava - do sledećeg puta, jer borba nikad ne prestaje.