Darko MIHOKOVIĆ

1. april 2021.

Brzim osvrtom na istoriju poteznih taktičkih igara, postaje jasno da se većina bavi vanzemaljskim invazijama ili nekim fantazijskim sukobima, dok se retko koja opredelila za istorijski predložak. Poslednja takva igra koja nam pada na pamet je već vremešni Expeditions, sa svoja dva izdanja - Conquistador i Viking. Sličnim rezonom verovatno su se vodili i autori Black Legenda, dodavši tek trunčicu lagane fantastike, čisto da začine priču.

Radnja ove potezne strategije sa primesama role playa smeštena je u low fantasy okruženje koje bi, otprilike, odgovaralo Nemačkoj/Holandiji u XVII veku, u izmišljeni grad-državu Grant. Nakon uvodne priče koja je šuplja k’o đevđir, a uključuje psihoaktivnu maglu koja ljude pretvara u manijake, odbegle alhemičare i kult sa fetišem za ljudskom krvlju, dobijate zadatak da, vodeći šačicu najamnika, očistite Grant od kultovske gamadi.

Grad je podeljen u nekoliko četvrti, predstavljenih spletom jednoličnih kaldrmisanih ulica, koje ćete otključavati kako se priča bude razvijala kroz neinspirativne zadatke, tipa idi negde i ubij nekog ili pokupi nešto. Četvrti su osmišljene tako da vas što duže zadrže u lavirintu, vodeći vas kroz suvisle i monotone bitke sa grupicama protivnika, koji vam, realno, nisu dorasli ni do kolena, a uz to se respawnuju svaki put kada se vratite u neku četvrt. Igri očajnički nedostaje mapa, a kao jedini orijentir poslužiće ne baš precizni putokazi.

Svaki lik poseduje određen broj akcionih i poena za kretanje, koji se slobodno mogu kombinovati, pa ćete tako dotrčati do protivnika, udariti ga, a potom se lagano odšetati jer ne postoji overwatch i slične XCOM fore. Borbom dominira melee oružje, te stajanje iza kutija, burića i sličnog zaklona uglavnom nema efekta, osim u slučaju klasa koje koriste dalekometno oružje i zahtevaju čistu liniju do protivnika. Svaki put kada zveknete nekoga ili oni vas zveknu, puni se skala adrenalina koja predstavlja šansu da izvedete kritikal, nakon čega se skala vraća na nulu. Levelovanje družine je predefinisano, tj. kada pređete XP prag, likovi će automatski avanzovati uz klasom određeno povećanje osnovnih atributa (snaga, izdržljivost, preciznost...)

U igri postoji petnaestak klasa, a zanimljivo je da klase pojedinih likova nisu fiksne, već ih po želji možete menjati. Od izbora klase zavisi ponuda oružja koje koristite, a indirektno i set aktivnih i pasivnih veština, čiji dijapazon progresivno raste sa upotrebom različitih tipova naoružanja. Promenom klase dobijate pristup novim veštinama, uz mogućnost prenošenja aktivnih veština otključanih na prethodnim klasama, dok se pasivne veštine ne mogu prenositi. Zvuči komplikovano, ali je u praksi prilično intuitivno i vodi ka veoma zanimljivim kombinacijama. Na početku imate samo jednu klasu - najamnika, a ostale postaju dostupne pronalaskom bodeža, kopalja, helebardi, musketa i drugog naoružanja.

U želji da još malo začine borbu, autori igre su u mehaniku implementirali i alhemiju, menjajući pritom četiri osnovna elementa sa četiri boje: belom (albedo), crnom (nigredo), crvenom (rubedo) i žutom (citrinitas). Pojedini skilovi „ofarbaće” protivnika odgovarajućom bojom, a default napad igra ulogu katalizatora koji pokreće sinergiju dve boje, nanoseći neprijateljima značajno više štete od običnih udaraca. Pravilna upotreba ovog koncepta je ključ uspeha u borbama sa ozbiljnijim protivnicima. Naravno, sve ovo može da zadesi i vaše pulene, pa dobro pripazite kako vas protivnici „farbaju”.

U suštini, Black Legend nije loša igra, čitav koncept funkcioniše skladno i bez bagova, samo je, jednostavno, monotona. Dašak svežine koji daju dovitljive forice sa menjanjem klasa i veština iščezava pred generičkim dizajnom okruženja, kvestova i borbi. Nećete apsolutno ništa izgubiti ako je preskočite, a preporuka ide samo ako ste strastveni XCOM fanatik i nemate baš, baš ništa drugo da igrate.