Dejan PETROVIĆ

1. mart 2021.

Dugo već imamo Orange Pi Zero SBC koji je čekao svoj red da se nađe na stranicama vašeg i našeg omiljenog časopisa. Istovremeno smo nabavili i NAS expansion ploču. U trenutku pojavljivanja je, kao i sve Pomorandže, došao bez ikakve podrške. Situacija se u međuvremenu promenila nabolje i možda je i pravo vreme da od OPi Zero i NAS ploče napravimo jedan NAS (network attached storage).

Orange Pi Zero 512MB

Orange Pi Zero je mali računar, baš, baš mali. Dimenzije su mu 48 puta 46 milimetara i, s obzirom na to, prvo što vidimo je dosta manje konektora u odnosu na neke druge SBC-ove. Razumljivo je da ma kakav hardver da je u pitanju, fizički je nemoguće sve konektore spakovati na ploču ovih dimenzija. Ipak, mesta se našlo za mikro USB port preko koga se ploča napaja. Ovaj port se može koristiti i za OtG. Sa druge strane, imamo samo jedan USB 2.0 port koji, ako je potrebno, možemo proširiti USB habom. Do njega je megabitni Ethernet port. Za debagovanje, tu je serijski tropinski header sa jasnim oznakama. Zero dolazi sa dva GPIO headera. Jednoredni 13-pinski dolazi sa zalemljenim muškim headerima bez oznaka. Preko ovog headera izvedene su linije za slušalice, dva USB 2.0 porta, mikrofon i IR prijemnik. Ovom headeru ćemo se kasnije vratiti. Sa druge strane je dvoredi 26-pinski header bez oznaka. Njih ne nalazimo ni na zvaničnoj stranici, niti u okviru Resources dokumentacije, već na Sunxi Wiki stranicama, gde se nalazi dosta dobra dokumentacija. Tu vidimo da veći header sadrži pinove vezane za SPI, I2C, dva serijska interfejsa, kao i JTAG.

Pored povezivanja na internet preko Ethernet porta, Zero nudi i bežičnu vezu. Uz ploču dolazi i antena koja se na Zero povezuje preko IPEX konektora, međutim, „jadac” je u upotrebljenom XR819 čipu sa vrlo lošom podrškom.

Na ploči centralno mesto zauzima Allwinerov H2+ ARM Cortex A7 četvorojezgarni čip. Ovo je prelazno rešenje između H2 i H3, gde, u odnosu na ovaj veći, nedostaju podrška za 4K (dakle, samo 1080p) i gigabitni Ethernet. Grafički podsistem čini Mali 400 MP2 na 600 megaherca i sa podrškom za OpenGL ES 2.0. SoC kuca na taktu od jednog gigaherca, a u zavisnosti od modela, na raspolaganju može imati 256 ili 512 megabajta DDR3 DRAM-a. Naš primerak je ovaj drugi, a koliko je ova količina dovoljna, videćemo kasnije. Ranije verzije Zero nisu dolazile sa butabilnim SPI flešom, dok ova to ima. Sa donje strane je SPI NOR fleš od 16 megabita (dva megabajta) čija se upotreba aktivira u mainline kernelu, ako govorimo o Linuxu. Sa donje strane je i slot mikroSD kartice.

Zero ima par kečeva u rukavu. Jedan od njih je napajanje putem PoE, što aktiviramo dodavanjem dva otpornika od po 0 oma sa donje strane (R29 i R358). Srećom, za razliku od ostalih komponenata, ovi su u 0805 obliku. Pritom, Zero ne podleže PoE/PoE+ standardima, to jest, neće doći do detektovanja neophodnog napona od strane PoE sviča, već ga moramo povezati kao non-PoE uređaj i voditi računa o naponu koji ne može biti viši od pet volti. To ujedno znači i da smo limitirani na nekih četiri metra kabla. Ovde nije kraj, jer se Zero može postaviti i kao PoE injektor. Ako ga napajamo sa pet volti preko mikro USB porta, pri zalemljenim pomenutim otpornicima, dobijamo napajanje i na LAN portu.

Expansion NAS

Proširivačka ploča je, bezmalo, dvostruko šira od Zero (93 milimetara), sa kojim se povezuje preko 13-pinskog headera.
Da bi to sve stajalo čvrsto, potrebna su i četiri plastična ili mesingana odstojnika. Prethodno smo pomenuli šta sve ovaj header nosi. Na NAS ploči imamo sve to hardverski rešeno u vidu audio/video 3,5-milimetarskog konektora, zatim, dva USB 2.0 porta, mikrofon, IR prijemnik. Za povezivanje memorijskih uređaja tu su HDD SATA port, uz JST priključak za napajanje HDD-a. Ako su planirani USB memorijski stikovi, mogu se koristiti i USB portovi. I na kraju, tu je i mSATA SSD slot. Za napajanje je neophodno obezbediti adapter na pet volti i dva ampera, ali i pomalo nepraktičan strujni priključak (jedva smo se snašli za njega). Na kraju smo ceo setup napajali preko mikro USB porta na Opi.

Ono što prvo primećujemo kao nedostatke jesu silna uska grla. (Na stranu to da klasični NAS košta „malo” više od 25 dolara, koliko košta ovaj komplet.) Stvar je u tome da ako želimo NAS, obično su nam potrebni i diskovi u RAID nizu. To ovde bez dodatnih adaptera nije moguće. Jedno od rešenja ako koristimo SATA HDD/SSD jeste povezivanje jednog od njih na postojeći port, a drugog preko SATA to mSATA adaptera na odgovarajući slot. Drugo, ako znamo koji su protoci za koje su sposobni SSD-i, sve to ozbiljno „pada u vodu” ako znamo da je komunikacija između Zero i NAS-a kroz USB 2.0 interfejs 13-pinskog headera. I to nije sve: stomegabitni Ethernet port nema šta da traži u istoj rečenici gde stoji i NAS. A upravo preko njega se ovaj NAS i povezuje na mrežu. Istina, tu je i Wi-Fi, ali za sada sa umanjenim performansama. Odmah se postavlja pitanje čemu bi ovaj setup služio.

Armbian

Od dostupnih imagea, jedino vredno pomena u našem slučaju je Armbian, i to Orangepizero Buster (Debian). Prednost Debianu dajemo nad Ubuntu (Focal), iz razloga što je i OMV baziran na njemu.

OpenMediaVault

Kao logičan izbor, nameće se OpenMediaVault, kao namensko NAS rešenje bazirano na Debian Linuxu. Zero sa NAS-om priključujemo na napajanje i na mrežu mrežnim kablom. Najzgodnije je instalirati OpenMediaVault preko armbian-config alata, tako što u konzoli kucamo:

sudo armbian-config

Zatim idemo redom na Software -> Softy -> OMV (OpenMediaVault NAS Solution). Instalacija će malo potrajati dok u jednom trenutku na IP adresi Opi Zero ne dobijemo korisnički interfejs OpenMediaVault softvera.

Softver se po koncepciji ne razlikuje mnogo od sličnih „firmiranih” rešenja o kojima ste mogli da čitate na našim stranicama. OMV sa desne strane sadrži meni izdeljen u grupe. Da ne ulazimo dublje u sadržaj menija, reći ćemo samo da je on izdeljen na System, Storage, Access Rights Management, Services, Diagnostics i Information. Podmeniji nas vode do upravljanja mrežom, servisima, fajl-sistemima, menadžmentom diskova, i da ne nabrajamo dalje. Čak je omogućen pristup i fleš memoriji koju pomenusmo ranije u tekstu. Na sredini ekrana prikazuju se sve postavke, statistika i sadržaj diskova. OpenMediaVault, kao open source softver, zahteva poseban tekst na našim stranicama, iako smo već pisali o njemu (SK 9/2013, i.sk.rs/10924).

Red je da podesimo naš NAS. Promena dodeljene lozinke se podrazumeva. Na redu je da uključimo FTP, SMB/CIFS i SSH, što radimo u Services. Storage Volume na particiji našeg mSATA SSD-a pravimo na Storage -> File Systems -> Create, gde mu ovom prilikom dodeljujemo i naziv. Ne treba zaboraviti i mount diska. Nakon svake postavke idemo na Save u gornjem levom uglu. Zatim dodeljujemo korisnika: Access Rights Management -> User -> Add, gde popunjavamo lozinku, mejl adresu i drugo. Dok smo kod Access Rights Managementa, idemo na Shared Folders -> Add i pravimo deljeni folder, mi smo ga nazvali „shared”. Path će se automatski dodati, a mi ga možemo korigovati. Dozvole za čitanje i pisanje dodeljujemo korisnicima na istom ovom mestu, tako što za deljeni folder idemo na tab Privileges iznad i čekiramo korisnike. Na kraju dodeljujemo naš deljeni folder FTP i SMB/CIFS servisima, tako što idemo na Services -> FTP ili Services -> SMB/CIFS. U okviru lokalne mreže trebalo bi da dobijemo pristup našem deljenom folderu.

OpenMediVault ima svoje limite. Sekcija Plugins nudi brdo dodataka koji sistem dovode do neprepoznatljivosti. Za dublje „kopanje” mi, nažalost, nismo imali vremena. S obzirom na to da planiramo testiranje sličnih rešenja (Friendly Elec, na primer), gledaćemo da ispravimo propušteno u narednim mesecima.

Probali smo da NAS sa Etherneta prebacimo na Wi-Fi. Kod prenosa manjih fajlova nije bilo problema, dok je kod većih dolazilo do „pucanja”. Ni Ethernet veza nije savršena, ali je definitivno bolja od bežične. Ono što možemo da kažemo sa sigurnošću jeste da manji fajlovi neće praviti problem, dok na filmove i slično treba zaboraviti. Možda je i do naših podešavanja OMV-a, međutim, rokovi za štampu su neumitni. U našim testovima, kod Wi-Fi su brzine išle do 1,5 megabajta u sekundi, dok je kod Etherneta to nakratko išlo i do četiri-pet megabajta u sekundi. Nekako prebačen film je izuzetno teško odgledati, bez obzira na njegovu veličinu. Slike, PDF, DOC, XLS i slični fajlovi su se prebacivali savršeno i otvarali isto tako. Pritom se zauzeće memorije vrtelo na 50 odsto (od 512 megabajta). Ako znamo ovo, ostaje nejasno šta raditi sa Opi Zero modelom sa 256 megabajta radne memorije.

Vraćamo se na pitanje čemu bi jedan ovakav NAS služio, čak i ako znamo da NAS i stomegabitni port ne mogu da stoje u istoj rečenici. RAID se još može nekako i rešiti dokupljivanjem mSATA to SATA adaptera, ali usko grlo ostaje - usko. Ogroman plus ovakvom NAS-u jeste cena koja je i više nego pristupačna (poštarina je priča za sebe). Za standardne aplikacije (gde bismo inače koristili standardni NAS, sa standardnom cenom od oko 500 evra) jasno je da Pomorandža u ovakvoj formi ne može da se koristi. Međutim, za čuvanje manjih podataka od važnosti, gde njihova veličina, a samim tim i protok ne predstavljaju problem, ovaj NAS može da bude odlično rešenje. Tim pre da su osim cene, i dimenzije nešto što treba uzeti u obzir.

Orange Pi Zero, naravno, na raspolaganju ima i druge dodatke i ne mora se koristiti isključivo kao NAS. Jedan od dodataka je i dodatna ploča koja na sebi ima izvedeno sve što i NAS, ali bez memorijskih portova. Uz to je i cena dosta povoljnija. Mi, međutim, ne vidimo neku drugu smisleniju primenu, ako znamo kojim hardverom raspolaže. I NAS je, kao što smo videli - „na ivici”.