Nikola STOJIĆ

1. mart 2021.

U momentima kada se povede konverzacija o privatnosti, prva pomisao na tu temu jeste mogućnost da budemo anonimni, kao i mogućnost da se slobodno izrazimo, odnosno, da iskažemo mišljenje o nečemu bez straha za bezbednost i posledica koje mogu nastupiti zbog toga. Kroz istoriju, najteže je bilo održati privatnost i izneti sopstveno mišljenje koje je odudaralo od mišljenja vladara, posebno kod ljudi koji su bili istaknute ličnosti u društvu. Kritika bez privatnosti i pravne države nikad se ne upućuje lagodno, imajući u vidu da je ona za mnoge bila kocka sa sopstvenim životom. No, kako se svet tehnološki razvijao, tako su razvijane i razne mere za zaštitu privatnosti, bilo da je reč o tehničkim ili praktičnim. Tako, praktična mera zaštite privatnosti za mnoge pisce, pre nastanka foruma na internetu i platformi za pisanje, a koji su želeli da sačuvaju svoju privatnost, bilo je korišćenje pseudonima, kako bi mogli da procene reakciju tržišta na njihovu knjigu ili zbog drugih razloga. Neki su to koristili kao način da se odbrane od fanova, njihovih pisama i potencijalno opasnih namera, dok drugi jednostavno nisu želeli da imaju preterani publicitet i da budu prisutni u očima javnosti. Privatnost, kao pojam, uvek je u svakoj diskusiji i pisanim sadržajima išla zajedno sa pojmom bezbednosti poput sijamskih blizanaca, jer se sa većim stepenom privatnosti povećava i bezbednost. Razvojem preteče Interneta - ARPANET-a, od strane američke vojne agencije DARPA i razvojem veba od strane Tim Bernard Lee-a tokom 90-ih godina prošlog veka, dobili smo priliku da se slobodno izrazimo i da kroz slobodno izražavanje uletimo u jedan novi, digitalni svet.

Kada je internet nastao, njegova upotreba bila je uglavnom ograničena na slanje mejlova. No, domišljati ljudi sa željom da postojeći proizvod prošire sa novim funkcijama u periodu između 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, razvili su preteču današnjih foruma - Usenet, ali i BBS - Bulletin Board System, koji su funkcionisali putem mreža odvojenih od interneta i na koje su se korisnici kačili uz pomoć modema. Dok je internet bio dostupan uglavnom akademskoj zajednici, BBS-ovi su predstavljali novitet i jedini način da se povežete sa drugim ljudima i komunicirate, ukoliko ste želeli da ostavite određeni sadržaj kom bi svako mogao da pristupi. Razgovor o zanimanjima, dnevnim događajima, pa i prodaji i razmenih raznih stvari obavljao se između ljudi iza različitih nickova, bez načina da saznamo ko stoji na drugoj strani. Mnoge od tih mreža koje su tad postojale postoje i dan danas, tako da ukoliko znate da koristite Telnet i odvojite malo slobodnog vremena, možete im pristupiti i danas. Kako se internet razvijao, anonimnost postojanja, odnosno, privatnost, predstavljala je njegovu sastavnu komponentu. Nakon napornog dana na poslu, pristup digitalnom svetu čekao vas je preko dial-up konekcije ili putem ADSL-a. Nakon što ste uplovili na internet, čitali biste vesti, razmenjivali mišljenja preko foruma, ostavljali komentare na smešne video-snimke mačaka na tek otvorenom YouTube-u. No, vremenom je ceo koncept interneta išao ka tome da je identifikacija postala sve više moguća i to kako se sve pomeralo ka komercijalizaciji i kako je širokopojasni internet sve više bio dostupan, kako na računarima, tako i na mobilnim uređajima. Podaci, kao što je konfiguracija računara, vreme korišćenja, način korišćenja nekog sajta, pa preko obaveznog korišćenja imena i prezimena kako bi se određene usluge mogle koristiti, danas su mnogo lakše dostupni i predstavljaju samo delić informacija koje se prikupljaju. Uzimajući u obzir koliko je analiza podataka postala ozbiljan biznis, prostor za privatnost se dosta smanjio. Mnoge legislative potrudile su se ili se trude da regulišu pitanja privatnosti i bezbednosti na internetu, ali često je tehnološki progres brži od nekog zakona koji nakon što izađe traži novi update da bi bio primenjiv. Lagodnost koja je nekada postojala, kada je svako mogao da zakorači u digitalni svet koji je bio relativno bezbedan i slobodan, davno je nestala.

U doba Facebooka i drugih društvenih mreža, nova realnost o ugroženosti privatnosti od strane različitih aktera i postojanju fenomena lažnih vesti previše je olako shvaćena od strane korisnika, bez posebnog osvrta na probleme koji mogu nastati. Ogroman broj korisnika društvenih mreža nema predstavu o značaju privatnosti i bezbednosti na internetu, kao i o tome koliko je privatnost važna i vrlo često je uzimaju zdravo za gotovo. Slučaj otmice deteta u Beogradu pre nekoliko godina bio je moguć, jer su svi podaci bili dostupni, poput slika deteta, lokacija kretanja i ostalih informacija, s obzirom na to da je profil roditelja bio u potpunosti otvoren praktično svakom ko i nije bio u listi prijatelja. Navedeni slučaj možda najbolje ilustruje koliko je privatnost na internetu važna i u kakvoj je vezi sa bezbednošću. Obično čovek ne shvata značaj mnogih prava dok ih ne izgubi. Mišljenje „ja nemam šta da krijem, pa da se ne predstavljam pod svojim sopstvenim imenom” je ono što kada se izgovori zvuči dobro u teoriji, ali u praksi je vrlo često neprimenjivo. Privatnost nam omogućava da vrlo često čujemo mišljenje o nekom proizvodu ili usluzi, bez mogućnosti revanšizma u budućnosti. Kada neko kao deo organizovanog sistema nešto kaže, iza njega stoji taj sistem u pogledu njegove zaštite, dok kada je reč o pojedincima, ostavljeni su da se sami snalaze, a privatnost ostaje jedina linija odbrane.

Sve češće čujemo povike za regulisanje društvenih mreža i ograničavanje privatnosti od strane političara, a gde se pod plaštom bezbednosti pokušava ostvariti lični interes kroz populističko delovanje. Bezbednost na društvenim mrežama i samom internetu postiže se, pre svega, kroz edukaciju stanovništva, odnosno, podizanjem digitalne pismenosti, ali i razvoju deduktivnog načina razmišljanja. Različita mišljenja oduvek su postojala i njihov opstanak daje mogućnost za očuvanje ekvilibrijuma i sprečavanja problema jednoumlja. Mnogo veći problem od različitih mišljenja predstavljaju lažne vesti koje se šire poput šumskog požara. Lažne vesti u poslednjih nekoliko godina podigle su veliku prašinu, pre svega na Zapadu, u tolikoj meri da je godinama jedna od vodećih tema u američkoj javnosti bila, da li su predsednički izbori 2016. godine dobijeni zbog uticaja lažnih vesti. One su, uglavnom, pre nekoliko godina bile humorističkog tipa, gde su sajtovi poput Onion.com bili njihov izvor i gde je na neki način bilo očigledno da se radi o vestima koje su lažne. Međutim, kako to često biva, stvarnost je u jednom trenutku postala bizarnija i od Oniona. Popularna sekcija na Redditu, /r/NotheOnion daje nam uvid u vesti i događaje koji izgledaju bizarno, ali su stvarni. Arhiva-Tekstizacija takvih vesti , odnosno, postojanje apsurdne stvarnosti, omogućila je da se lažne vesti probiju u mainstream bez ikakvog problema.

Kako je reč o vremenu gde se brzo živi, niko više ne proverava izvore i sadržaj se samo vari bez kontrole. U doba pandemije COVID-19, plasiranje takvih vesti širokim narodnim masama može ugroziti mnoge živote, te svakako ne čudi odluka Twittera i YouTubea da banuju sadržaj koji promoviše teorije zavera ili da dodaju obaveštenja o njihovoj tačnosti. Jednostavno govoreći, moderacija sadržaja je ogroman posao koji zahteva angažovanje dodatne radne snage ili razvijanje automatskog sistema za proveru, kako bi taj sadržaj prošao prethodnu kontrolu. Međutim, na primeru američkog predsednika postavlja se pitanje gde se ograničava sadržaj u pogledu bezbednosti, a gde počinje cenzura. Ako se ne slažemo sa određenim sadržajem, vrlo je bitno da mu ostavimo prostor da egzistira, a da sam korisnik zdravorazumskim razmišljanjem donese odluku. Ono što krasi lažne vesti jeste njihova blizina stvarnosti i potencijal da takvu stvarnost učine mnogo opasnijom. U borbi protiv takvog sadržaja nikako ne treba ići putem žrtvovanja privatnosti, odnosno, kako narodna izreka kaže, „žrtvovati celo prase zarad jednog kilograma mesa”. Da će se, kako neki od političara u Srbiji misle, žrtvovanjem privatnosti povećati odgovornost za napisani i izrečeni sadržaj, jedna je o većih zabluda. Naravno, za mnoge političare širom sveta, borba protiv lažnih vesti daje dobar PR, iza koga bi najradije sakrili i regulisanje negativnih komentara na društvenim mrežama. Suštinski problem jeste uticaj društvenih mreža na ljudsku svest i oblikovanje mišljenja svojih korisnika kroz serviranje sadržaja koji će se pojavljivati na početnoj stranici. Zamislite da dolazite u restoran u kome sednete za sto, a konobar vam servira jelo, a da prethodno ništa niste naručili sa menija. Ukoliko se jednom naviknete, teško da ćete takvu naviku promeniti dokle god je jelo dobro - odnosno, korisničko iskustvo.

Mnogi političari polaze od premise da korisnici, kao generatori sadržaja, moraju da budu odgovorni za njega, jer su ga objavili na društvenim mrežama, a taj sadržaj dalje oblikuje tuđu svest. Drugi, pak, odgovornost za sadržaj korisnika stavljaju na platformu. Uticaj običnog korisnika koji nije poznata ličnost na druge je u ogromnom broju slučaja minimalan. Bilo kako bilo, ako neko sadržaj objavi pod pseudonimom, lažnim profilom, logika kojom se vode jeste da neko želi da iskaže svoje mišljenje bez odgovornosti. U slučaju sadržaja koji bi bio bezbednosno interesantan, za to krivična odgovornost već postoji po defaultu. Bilo kakva druga vrsta odgovornosti značila bi potencijalno sredstvo za obračun sa neistomišljenicima i povratak verbalnog delikta kao krivičnog dela. Mnogo veći problem predstavlja lažni sadržaj, odnosno, lažne vesti sa portala napravljenih preko noći i koji tokom vremena postaju generator vesti zahvaljujući društvenim mrežama, koje ga posle serviraju korisnicima na svojim početnim stranicama. Potez Australije iznenadio je mnoge, a to je zahtev Googleu da ukoliko želi da prikazuje članke objavljene od strane novinskih portala u svom News odeljku, da za njih mora da plaća određeni iznos. Uz dobru SEO optimizaciju nije teško da se i lažni portali nađu tik uz legitimne portale novinskih izdanja koji postoje decenijama u papirnom obliku. Sa druge strane, pouzdanost prethodnih bazira se na legitimitetu i poverenju koji je izgrađen u godinama pre postojanja interneta. Naravno potrebno je uzeti u obzir i činjenicu da je prodaja papirnih izdanja u opadanju od omasovljenja pristupa internetu i da na neki način ovo, takođe, predstavlja i borbu za njihov opstanak.

Privatnost individualnih korisnika je bitna komponenta interneta i prva linija odbrane protiv cenzure i revanšizma za izrečeno. Taj veo zaštite nestaje u onom momentu kada je potrebno da se deluje protiv sprečavanja krivičnih dela ili govora mržnje i ugrožavanja bezbednosti drugih ljudi. Lažne vesti, sa druge strane, onemogućavaju normalan diskurs u društvu, stvarajući razdor i pokrete koji ugrožavaju društvenu stabilnost. Borba protiv lažnih vesti ne može se postići ukidanjem privatnosti. Serum protiv otrova lažnih vesti jeste učenje razvijanja kritičkog razmišljanja još od malih nogu. Koliko god ono smetalo političkim strankama, to je jedina brana protiv nastanka opasnih pojava. Informisanje na društvenim mrežama dovelo je do današnje situacije gde se od strane nekih grupa ljudi postavlja pitanje da li je zemlja okrugla. Put odgovornosti platformi za ono što one objavljuju kao izdavači, odnosno, ukoliko objavljuju vesti, jeste pravi pravni put u ograničavanju širenju lažnih vesti koji je, kako smo mogli videti, EU krenula da reguliše Zakonom o digitalnim uslugama. Naravno, garantovanje mogućnosti za izražavanje ličnog mišljenja gde platforme ne odgovaraju za ono što njihovi korisnici izriču, jeste pomak u pravom smeru. Izražavanje mišljenja i plasiranje vesti nije isto. Razvoj, inovacije i rast internet je doživeo upravo zbog privatnosti, gde je svakome omogućeno da komunicira sa drugima, bez potrebe da upotrebljava svoje pravo ime i prezime, a da istovremeno i da svoj doprinos ukoliko je to želeo. Uklanjanje privatnosti za svaku državu je oduvek bilo najmanje problematično kada je to potrebno da bi se sprečilo ugrožavanje bezbednosti. Takav potez, primenjen na sve građane bez posebnog razloga, stvorio bi efekat ventila pod pritiskom, koji kada ne može da se odvrne, u jednom trenutku mora da pukne. Rešavanje problema koji postoje zahteva temeljan rad i fokus na nalaženju pravog načina da se postojeća situacija promeni. Stavljanjem problema pod tepih i fokusiranje na sve sem suštine ne dolazimo do rešenja, već stvaramo uslove da nas od budućih problema zaboli glava. Kako bi Sun Tzu govorio, nije najveće umeće da pobedimo u bitkama, najbolje je ako delujemo preventivno i pobedimo bez borbe, što se u ovoj situaciji postiže na jedan način - obrazovanjem.