Danilo LUKINOVIĆ

1. mart 2021.

Tehničko osoblje, masni uprljani me’aničari, koji sa mehaničko-električnim konstrukcijama razgovaraju samo njima poznatim jezikom, sa brižnošću roditelja, svesni da se kod njih dolazi, mahom, zbog nedostatka brige i savesti. Ova stručna, ali kvrgava, masna i pocepana ekipa retko je opevana u pričama o asovima vazdušnog boja ili postavljanja pruge kroz nepoznate krajeve. Ipak, slava i mnoštvo igara koje se bave problematikom popravke svega i svačega nezadrživo raste. Red je došao i na robote.

Poljski studio Polyslash, koji iza sebe ima nekoliko simulatora, uhvatio se teme koja je bliska velikom broju poklonika nauke, tehnike i popularne kulture. Iako na papiru koncept „ne može da omane”, u pitanju je tek nešto više od demoa. Na sreću, razvojni tim je bio dovoljno razuman da ga bez arogancije ponudi „za dž”, pa će se igra, nadamo se, razvijati uz pomoć glasa naroda.

Ukoliko ste već igrali neki moderan indie simulator, okruženje i izvođenje neće vas iznenenaditi. Radnja se odvija u klasičnom starinskom privatnom poslovnom objektu, koji kombinuje servis, ostavu i životni prostor. Zadatke dobijate putem oglasne mreže putem terminala u kancelariji, dok se sam posao odvija u tehničkim prostorijama. U veoma nespretnom pokušaju omaža manje ili više poznatim robotskim henčmenima, razvojni tim je rešio da vam podari „savetodavnog” droida. Zvuči zabavno i simpatično, ali je ovaj potpuno bespotrebni krš, nabijen iritantnim „smislom za humor” i gotovo konstantno brblja dosadne i prizemne parafraze, glasom koji u najmanju ruku razbija koncentraciju. Kada bi postojala mogućnost ubacivanja ovog tostera u drobilicu, doniranja u staro gvožđe ili snimljena sekvenca usitnjavanja a la „Boba Fett vs C3PO”, igra bi dobila barem još jednog bambija.

Po štikliranju posla, mech se spušta na sanitarno-dijagnostičku platformu. Već na početku, igra podseća na PC Building simulator, pre svega, zbog načina na koji se mech čisti, rasklapa i sprovodi dijagnostika.

Čišćenje je manuelno i zahteva „zavlačenje” u sve zazore do tančina, što zbog komplikovanog, trodimenzionalnog profila robota ume da bude zaguljeno. Skidanje rđe je, sa druge strane, mnogo zanimljivije. Popravke su specifične u tome što se, nakon što skener pronađe falinku, moduli odvajaju (ekstremiteti, kontrolni modul) i onda se na zasebnoj stanici pristupa probijanju do srži problema. Ta operacija može da bude komplikovana zbog prostog broja delova i sistema elektrike i hidraulike koji čine jednog mecha. Sam proces je manje komplikovan nego onaj u pomenutom simulatoru perspektivnog vlasnika PC servisa, ali ga zaguljenim čini čudan proces skidanja komponenata jer nije očigledno ili indikovano kojim redom moraju da se demontiraju. Vraćanje delova u mech je, sa druge strane, olakšano. Kasnije se dobija mogućnost farbanja mechova, što će privući posebnu sortu ludaka koje ništa drugo ne interesuje.

Da se još jednom vratimo na „onu sličnu igru”, problem će predstavljati i poslovi, jer će rešenje često nalagati kupovinu delova čija kumulativna cena može da prevaziđe isplatu. Ovo ne možete da znate unapred, a posao morate da obavite, jer vam reputacija zavisi od zadovoljstva mušterija.

Igra izgleda pristojno, ali deluje kao da je stara desetak godina. To, naalost, nije sprečilo razvojni tim da preskoči ceo semestar o optimizaciji, jer Mech Mechanic Simulator: Prologue zna pošteno da oznoji mašinu, iako se na ekranu ne odvija nikakva akcija. Međutim, ovo je još uvek uvodno poglavlje, kako lepo piše u naslovu, te se nadamo da će se Polyslash naoružati strpljenjem i do kraja razvoja izbrusiti igru u nešto što zaista ne bi trebalo da omane, jer svi volimo džinovske robote.