Momir ĐEKIĆ

1. februar 2021.

Biologija kaže da kada je količina promene u spoljašnjoj sredini mnogostruko veća od količine promena koje se dešavaju u unutrašnjosti, tada unutrašnjost počinje da gubi svoju nezavisnost i postaje deo spoljašnjosti. Prenesemo li ovo u stvarnost tehnoloških (ili bilo kojih drugih) kompanija - ukoliko ne inovirate i ne menjate bar približno koliko i vaša konkurencija, bivate razoreni i vaša unutrašnjost biva raspoređena u beskonačnu spoljašnjost. Prvo će otići ljudi. Onda patenti. Na kraju, otići će i ideje. A ideje? One su večne i ne mogu umreti. Zato ih ne smete izgubiti.

Već dugo traje post kompanije Intel, duže nego što je iko od nas, bliskih tehnologiji i računarima, mogao da zamisli. Post je, razume se, posledica nemalog broja događaja u širem kontekstu tržišta i tehnologije u koje smo nebrojeno puta zalazili. Kažu da je prošlost za nama, a da budućnost nemamo, da imamo samo sadašnjost. Upravo je sadašnjost ta u kojoj Intel ne demonstrira sposobnost adekvatne promene.

Kako stvari stoje, pokušaji da se „na brzinu” zatvori prednost koju su stekli konkurenti na mnogim poljima, a posebno u svetu računarskih procesora - nisu dali potrebne rezultate. Iako je u grafičkim procesorima demonstriran zavidan rezultat, a za koji je očigledno odgovorna i sjajna politika zapošljavanja u protekle dve godine, čini se da je sav kvalitetan rad prebrzo prosut, poput one poslovične krave koja daje puno mleka. Džim Keler je otišao. Murti Rendučintala je otišao. Srećom, ostao je Radža Koduri, kao poslednji element „velike trojke” koju je posrnuli gigant doveo u svoje redove, pokušavajući da kreira pobedničku generaciju. I poput američke košarke, problemi u „klubu” su doprineli da se zvezde, poput Kelera i Rendučintale, izgube u sivilu posrnulog kolektiva.

Keler je avangardni čovek. Zar je iko mislio da će neko njegove reputacije i stila biti dugo zatočen u poprilično konzervativnom sistemu? Intel je (ponovo) mogao da ima višegeneracijsku prednost nad konkurencijom, samo da je bio strpljiv i „pregrmeo” osobenosti, reći će neki. Drugi će pozdraviti odlazak čoveka koji ne trpi formu i fokusiran je samo na suštinu. Kako god okrenete ovu priču, jasno je da Intel, kao sistem, u proteklom periodu nije pokazao da je dorastao da - odraste. A šta radi sistem kada kriza udari žestoko na vrata? Čemu se okreće? Sopstvenim vrednostima, razume se.

Kao zamenu za Boba Svona, koji je kompaniju vodio u poslednje dve godine, Intel je doveo Peta Gelsingera, doskorašnjeg desetogodišnjeg izvršnog direktora kompanije Vmware. Gelsinger je poznato lice u Intelu. Njegov prvi posao u industriji bio je upravo u ovoj kompaniji 1979. godine, kada je imao samo 18 godina. Kasnije je bio i prvi CTO Intela, a nije mu nepoznata ni poslovna strana kroz iskustvo potpredsednika Digital Enterprise Group sekcije Intela, odnosno kompanije EMC, gde je služio kao COO. Gelsinger je „dete” Intela u pravom smislu te reči i njegov povratak „kući” podseća na čitav niz povrataka koje ovdašnji fudbalski klubovi načine kada shvate da je neko od njihove dece postigao neverovatan uspeh u nekom od timova, najčešće van granica naše države. Emocija prema Intelu je u slučaju Gelsingera jaka. U svom prvom zvaničnom obraćanju na novoj funkciji, prisetio se Pet svog početka i rada sa velikim rukovodiocima Intela. Trideset godina je Gelsinger proveo u Intelu, pre no što je 2009. otišao u EMC.

Da li je promena izvršnog direktora dovoljna, pitamo se? Sasvim sigurno da, sama po sebi, u ovom trenutku, ne nosi previše vrednosti. Ipak, upravo je dolazak Boba Svona svojevremeno najavljivan kao veliki povratak Intela. U njegovom mandatu, Intel je okupio pomenutu trojku, pokrenuo inicijative koje su bile vredne naše pažnje i poverenja. No, u današnje vreme, imati zvezde u timu prosto nije dovoljno. Konkurencija nikada nije bila jača. Intel nikada nije bio ranjiviji.

AMD dugo nije imao bolju poziciju kada su u pitanju procesori. Apple je, nakon lansiranja M čipova, potpuno poremetio odnose snaga u svetu prenosnika. Qualcomm napreduje sigurnim koracima. Poslednjim činom nas je sve podsetio na svoje jasne namere. Kupovinom kompanije Nuvia, startapa koji čine iskusni inženjeri koji su u prošlosti bili odgovorni, između ostalog, za uspehe kompanije Apple, Qualcomm je demonstrirao snagu i odlučnost da odbrani krunu ARM lidera. Nvidia već dugo kuva svoju verziju liderske pozicije. Još uvek su tihi, iako znamo da se oluja sprema. Čini se da ćemo imati dobru godinu, bar prema prvih par meseci. Qualcomm je u naletu. Apple čuda pravi. AMD visoko jaše. A Intel? Ranjena zver je najopasnija. Po sebe i po druge.