Nikola STOJIĆ

1. februar 2021.

Rad na nečem novom interesantan je zbog postojanja određene doze misterije i nepoznanica. Novitet će brzo zasititi ili pak, postati sastavni deo svakodnevnog života. Što je nivo intuitivnosti veći, raste i broj korisnika. Danas, mnogi proizvodi imaju veliki uticaj i moć, ali uz njih raste i odgovornost. Tu dolazimo do dela gde je potrebno da se naprave neka ograničenja i zaštita prilikom korišćenja novih tehnologija. Pravna regulativa je poput roditelja, koji posle određenog perioda nekontrolisane zabave uspostavljaju kakva-takva pravila ponašanja.

Regulisanje novih tehnologija obično se prati sa skepsom, pošto u određenim slučajevima može da nanese veću štetu nego korist. Jedan od argumenata koji je teško opovrgnuti je jeste da i nadležni nisu dovoljno upućeni u materiju o kojoj diskutuju. Tako je, prilikom ispitivanja Marka Zakerberga pred američkim Senatom, jedan od senatora upitao da li FaceMash i dalje postoji (FaceMash je preteča Facebooka, napravljena kao prototip funkcionalne društvene mreže). Zbog toga se često dešava da regulisanje ide iz krajnosti u krajnost. U SAD trenutno se vodi bitka za opoziv paragrafa 230. Suština ovog paragrafa jeste u tome da platforme nisu odgovorne za sadržaj objava svojih korisnika, a podrazumeva se da su preuzete sve potrebne mere da bi se on ograničio. U slučaju nastupanja kao javno glasilo koje ima svog urednika i koje objavljuje svoj sadržaj, odgovornost leži na platformi. Takođe, ukoliko postoji prethodna moderacija objavljenog sadržaja, platforma na kojoj se objavljuje odgovorna je za njega. Upravo ova nit razlike omogućila je razvoj modernog interneta, a vremenom su stvari poput DMCA (Digital Millenium Copyright Act) oblikovali i zaštitu autorskog sadržaja. Opoziv tako značajne regulative može imati dalekosežne posledice iz više uglova. Korisnici izloženi odgovornosti u tom slučaju će manje koristiti platforme, a neprestane kazne donosiće novac u budžet. Na taj način bilo koja platforma postaje podložna cenzuri dovoljno moćne grupe ili pojedinca. Ostanu li bez pravnih okvira, kompanije iza njih mogu postati arbitri šta je ispravno mišljenje, a šta nije, stvarajući tako mnogo veće podele u društvu.

Kako bi se sprovela veća kontrola „big techa”, EU je krenula u drugačijem smeru. Evropska komisija je 15. decembra 2020. godine poslala predlog dve Direktive Evropskom parlamentu: Direktivu o digitalnim uslugama i Direktivu o digitalnom tržištu. U slučaju Direktive o digitalnim uslugama, ona poziva na omogućavanje transparentnosti i odgovornosti za digitalni sadržaj, pre svega, procesa moderacije sadržaja na način koji poštuje osnovna ljudska prava i omogućava nezavisnu sudsku zaštitu pri njihovom ostvarivanju. Pored toga, ističe se i zahtev za postojanje detaljnog mehanizma za uklanjanje nelegalnog sadržaja, set pravila o digitalnom oglašavanju, uključujući i targetirano oglašavanje, kao i upotreba i razvoj pametnih ugovora. Sam predlog Direktive predstavlja proširenje postojeće osnove, Direktive o E-trgovini iz 2000. godine koja je polazna tačka. Zanimljivo je da su kod uklanjanja sadržaja platforme dužne da daju objašnjenje zašto je određeni sadržaj uklonjen, a korisniku mora imati pravo na žalbu ukoliko smatra da je njegov sadržaj neopravdano uklonjen. Vidljiva je i želja da se spreči širenje lažnih vesti i teorija zavere koje su posebno opasne u trenutnim okolnostima. U pogledu hostinga, stvari koje se naglašavaju kao problematične su u dobroj meri regulisane u poslednjih nekoliko godina, imajući u vidu da se i po postojećim zakonima nelegalni sadržaj mora ukloniti. Deljenje ličnih fotografija bez saglasnosti osoba koje se nalaze na njima predstavlja, u skladu sa podnetim predlogom, nelegalni sadržaj. Tehnički gledano, ukoliko ste pre pojave društvenih mreža bili korisnik foruma, u mnogim slučajevima teško da ste mogli da zamislite da nakon što dobijete ban ili opomenu postoji mogućnost žalbe. Svaka odluka je, uglavnom, bila konačna i njeno dovođenje u pitanje vodilo je ka eskalaciji sukoba. Ostaje da se vidi koliko će ovo biti efektivno u praksi, a koliko će slučajeva biti prosleđeno algoritmu na odlučivanje. Ono što je zanimljivo jeste to da ćemo verovatno videti primenu člana 22 GDPR-a, odnosno, prava da odluka ne bude automatizovana. Slučajevi koji se često ponavljaju i koji su regularni, na primer, linkovanje ka nelegalnom sadržaju, verovatno će biti prepušteni automatskom odlučivanju, dok će drugi, specifični, biti predmet ljudskog faktora, kako bi postojala usklađenost sa GDPR-om. Dalje, čitajući predlog, platforme će imati obavezu da identifikuju ko prodaje određene proizvode, odnosno, reklamira svoje usluge. Uopšteno gledano, ovo će najverovatnije imati za cilj suzbijanje prodaje robe od strane fizičkih lica putem Instagrama i Facebooka. Platforme koje su fokusirane na prodaju, poput Shopify, biće dužne da imaju set alatki kojima će omogućiti vlasnicima brendova da prijave i uklone lažnu robu sa stranica.

Što se tiče marketinga, platforme će konačno morati da obaveste zašto se određene reklame pojavljuju i ko je platio za reklamu. Takođe, naglašava se i razlikovanje između organski kreiranog sadržaja koji je od informativne koristi i sadržaja koji je sponzorisan. Što je platforma veća i obaveze su veće. Po definiciji, ogromne platforme su one koje pružaju svoju uslugu za 45 miliona korisnika ili više, odnosno, minimalno deset odsto evropske populacije, imajući u vidu da je njihov uticaj na društvo ogroman. Tako, Facebook i ostali moraju da daju uvid u svoj repozitorijum reklama i da omoguće kako istraživačima, organizacijama civilnog društva, tako i organima vlasti da imaju pristup za ocenjivanje kako se reklame objavljuju i koga targetiraju. Provera mogućnosti eksploatacije sistema reklamiranja, prepuštena je platformama. Kao i u slučaju GDPR-a i poverenika, svaka država je dužna da postavi Koordinatora digitalnih usluga koji će biti odgovoran za sve platforme u državi članici. Svaka država ima slobodu da odredi kolika će biti kazna. U slučaju velikih, poput Facebooka, superviziju sprovodi Evropska komisija koja ima mogućnost da u ozbiljnim slučajevima kazni platforme sa šest odsto godišnjeg profita.

Pored ovog predloga pravila, u paketu dolazi i predlog o Direktivi o Digitalnom tržištu. Reč je o antimonopolskom propisu. Cilj ove Direktive jeste da ograniči moć velikih kompanija da utiču na tržište kroz uništenje konkurencije, kako bi se omogućila fer-plej tržišna utakmica.

Jedna od najzanimljivijih stavki jeste ona o određivanju „čuvara kapije”. Naime, određeni broj tehnoloških kompanija koje po svojoj veličini i prihodima imaju značajan uticaj na tržite, biće postavljeni kao čuvari i pod obavezama da se drže određenih pravila. Tehnološke kompanije, poput Googlea ili Microsofta neće moći da rangiraju svoje proizvode iznad proizvoda konkurencije, te da na taj način utiču na tržište, niti da koriste podatke o svojim konkurentima do kojih su došli putem svojih servisa, kako bi se takmičili sa njima. Ove i mnoge druge kompanije pružaju usluge koje su, suštinski, osnovne za funkcionisanje digitalnog društva u skladu sa članom dva predloga: pretraživači, društvene mreže, platforme za komunikaciju, operativni sistemi, marketinške mreže i servisi... Suština odluke kojom je EU naložila Appleu da postavi USB-C port na svojim uređajima (iPhone/iPad), bila je upravo iz razloga kako bi se izbeglo padanje u zamku jednog tehnološkog sistema. Otud ne treba da iznenadi što u kutiji novog iPhonea 12 nema punjača.

Da bi kompanija pala pod uticaj ovog propisa moraju da budu ispunjena tri kriterijuma kumulativno: 1) Da je u poslednje tri godine prema finansijskim izveštajima ostvarila profit od 6,5 milijardi evra i više, odnosno, kada je vrednost kompanije u poslednjoj finansijskoj godini dostigla 65 milijardi evra, a pruža neku od ključnih usluga; 2) Kontrola pristupa korisnicima - Ako kompanija pruža ključnu uslugu za više od 45 miliona korisnika mesečno koji se nalaze na teritoriji EU ili preko deset hiljada aktivnih poslovnih korisnika na godišnjem nivou u poslednjih godinu dana; 3) Pretpostavka da će kompanija koja ispunjava prethodna dva uslova biti prisutna duži period na tržištu. Ukoliko su sva tri uslova ispunjena, kompanija se određuje kao „čuvar kapije”. Evropska komisija može ovaj status da dodeli i kompaniji koja ne ispunjava uslove, ukoliko proceni da joj takva pozicija pripada. U skladu sa novim pravilima platforme, servisi su dužni da omoguće promovisanje usluga krajnjim korisnicima, kao i da se dalje poslovanje i dogovori između korisnika mogu dešavati i van platforme.

Zanimljivo je da je jedna od obaveza u članu pet i da se oglašivačima i drugima koji koriste marketinške usluge pruži informacija o ceni koju je platio kupac reklame, kao i koliko novca odlazi na njih, kao i alatke za merenje performansi i uputstva kako da se izvrši nezavisan uvid u informacije. Posebno je bitno da je jedna od obaveza da se trećim licima omogući interoperabilnost sa njihovim uslugama. Verovatno je reč o API-ju koji platforme moraju da održavaju. Naravno, to dalje znači da one neće moći da ograničavaju svoje korisnike u dostupnosti određenog sadržaja i povezivanje različitih aplikacija.

Iskreni da budemo, niko od nas ne voli bloatware koji dolazi preinstaliran na mobilnim telefonima ili računarima. U slučaju mobilnih telefona, jedino je rootovanje rešavalo problem preinstaliranih aplikacija koje bi želeli da uklonimo, ali ne možemo. No, sa ovim propisom to više neće biti slučaj. Barem u slučaju većih kompanija. U skladu sa time, kompanije koji su „čuvari kapije” neće više moći da sprečavaju korisnike da deinstaliraju aplikacije koje dolaze fabrički. Biće svakako interesantno videti kako će ovo uticati na Apple M1 laptope, imajući u vidu da je reč o zatvorenom rešenju koje teško da će dozvoliti pristup drugima i omogućiti uvid u tehničku dokumentaciju.

U slučaju da neka od kompanija prekrši svoje obaveze, sledi kazna u visini do 10 odsto godišnjeg profita na globalnom nivou ili periodično pet odsto godišnjeg profita kompanije. Evropska komisija će u svakom trenutku sprovoditi povremene istrage kako bi se utvrdilo poštovanje pravila, pronalaženje novih čuvara i traženja rešenja. Krajnja opcija u slučaju da mere ne daju efekat je prodaja evropskih delova kompanije, imovine i prava što teško da će se ikada dogoditi.

Redovna zamerka koja sa Zapada stiže na račun EU je da regulative ovog tipa sputavaju razvoj novih platformi. Mnogi investitori su upravo iz tih razloga bili oprezni kod ulaganja u startape u okviru Evropske unije. Neke kompanije koje su nastale na teritoriji SAD, a posebno društvene mreže, nikada ne bi mogle da nastanu na teritoriji EU, a kamoli da budu globalno uspešne. Zakonodavstvo SAD u pogledu zaštite krajnjih korisnika i njihove privatnosti ostavilo je otvorena vrata za razvoj društvenih mreža, marketinške industrije i mnogih drugih proizvoda. Pravne prepreke se mogu ukloniti, ali je mnogo teže promeniti faktičko stanje na terenu. Da je pre 20 godina neko izjavio da će traktor zahtevati reinstalaciju sistema da bi orao, sagovornici bi se smejali. Uticaj na multinacionalne kompanije je teži ukoliko se u njihovom nastajanju ne reguliše njihovo funkcionisanje. Jednostavno govoreći, u prvom momentu smo srećni što smo svedoci razvoja nečeg novog, da bi se nakon nekog vremena pitali kako smo dopustili da se stvari otmu kontroli.

Regulisanje digitalnih servisa i tržišta za deklarisani cilj ima veću transparentnost i sprečavanje uticaja Big Techa na, kako na manje firme, tako i na obične korisnike. Činjenica je da živimo u dobu gde je pojedinac, praktično, nezaštićen i bespomoćan da se suprotstavi ogromnoj mašineriji. Kažnjavanje Twittera kaznom od 400 hiljada evra zbog kršenja GDPR-a, iako je možda kap u moru za kompaniju, daje nadu da se stvari menjaju i da će se dalje menjati. WhatsApp je svojim korisnicima ponudio ultimatum - ili da aminuju grupisanje podataka sa Facebookom ili da batale aplikaciju. Što su ove i mnoge druge platforme zatvorenije, to je mogućnost da se one napuste sve teža i teža. Sloboda mišljenja, govora i poslovanja mora postojati. Svet bez alternativa je svet gde je sve jednolično, crno ili belo, svet bez izbora. Izbor je sloboda za koju se društvo bori vekovima, samo je bojno polje u jednom novom svetu - onom digitalnom.