Bojan JOVANOVIĆ

1. novembar 2020.

Znate da je ova godina jako čudna kada se, od svih mogućih izdavača, jedan Konami lati povratka na PC. I to još u DRM-free formatu na GoG prodavnici. Ne, ovo nije neslana šala, kalendar vas ne laže, japanskom proizvođaču pačinko mašina konačno je došlo iz tura u tintaru i setio se da se može zaraditi pokoji jen na nostalgiji. A nostalgije, vala, ima na izvoz.

Sve je počelo nizom glasina krajem septembra, kada su na internet procurele informacije da Konami sprema povratak serijala Metal Gear Solid na PC. Ubrzo potom, ne samo što su prva dva MGS-a stigla na GoG, već sa njima i hrpa drugih igara. Arhiva-Tekstno, morali smo da provrtimo sve ove igre i proverimo kakav je i da li je ikakav posao urađen nad njima da bi se „dobro slagale” sa modernim konfiguracijama. Ipak su ovo dosta stariji naslovi, koji ni u svoje vreme nisu baš bili obasuti ružinim laticama kada su objavljeni za PC.

Metal Gear

Krenimo zato od serijala koji je najprisutniji u ovom talasu i koji je proslavio Hidea Kodžimu kao dizajnera i uspostavio ga kao velikog ekscentrika industrije. Originalno, Metal Gear je objavljen 1987. godine za stari Microsoftov kućni računar MSX. Vremenom je igra dobijala portove za gotovo sve moguće platforme i svojevrsni remaster kroz Metal Gear Solid 3: Subsistence na konzoli PS2.

Upravo ta verzija bila je osnova za najnovije izdanje, mada, zapravo, nije u pitanju emulacija, već izgleda direktan port na PC. Igra jeste ograničena na prikaz u 4:3 formatu, ali se vrti u rezoluciji 16:9 - nešto što ćemo videti i u ostalim igrama na ovoj listi. Tekst je znatno oštriji, zvuk čistiji (koliko god je to moguće), a prisutne su i dodatne težine nakon prvog prelaska igre. Jedina gnjavaža je oko podešavanja, jer morate pokretati settings.exe iz foldera igre, za koji nije naglašeno da postoji. Kako su podržani i kontroleri i tastatura, ovo je zaista najbolji način da odigrate ovaj stari klasik.

Metal Gear Solid

Kultna igra sa PS1 i čuvena igra u kojoj ste morali da prepisujete broj frekvencije sa poleđine kutije, čupate kontroler tokom jedne borbe i ostale kerefeke. MGS je na PC-u solidno (pun intended) izveden, iako su određene stvari morale pretrpeti promene u odnosu na originalno konzolno izdanje. Tu, pre svega, mislimo na olakšanu borbu protiv Psycho Mantis.

Što se GoG verzije tiče, ona dolazi sa ispravljenim tehničkim problemima, pa vam ne treba patch da biste je uopšte igrali. Takođe, pozicija se može snimati i učitavati u bilo kom trenutku, čime je ubrzan čitav proces (originalno ste morali da zovete koleginicu putem Codec). Uz ovo izdanje dolazi i 300 dodatnih VR misija kao odvojena igra, tako da stealth fanatici dugo neće ispuštati igru iz ruku. Naša preporuka je da prođete kroz podešavanja kontrola pre igranja, jer su ona podrazumevana izuzetno čudna. Kontroleri su podržani, ali kako je ovo igra objavljena pre pojave analognih gamepada, sasvim fino se može igrati i putem tastature. I pored svega pomenutog, ne bi bilo loše da nađete zakrpe koje su fanovi objavljivali, kako biste dobili najkvalitetniji ugođaj. To je još jedna stvar koja važi za sve ove igre. Koliko god da su već zakrpljene, to su i dalje poprilično vanilla verzije u odnosu na ono što je igračka publika godinama peglala kroz patcheve.

Metal Gear Solid 2: Substance

Stižemo i do čuvenog, kontroverznog nastavka. Sem što je u priču uveo Raidena kao zamenskog protagonistu, MGS2 je bio i početak suludih (dobro, izuzetno suludih) zapleta u serijalu. PC publici je igra bila servirana 2003. godine i dizala kosu na glavi, kako zahtevnošću za moćnim hardverom, tako i potrebom da se ili instalira sa gomile CD-ova ili konačno pazari taj DVD čitač. Sećate se kada ste imali CD/DVD uređaj u svom kompjuteru? Ni mi, ali to nije tema sada.

Substance je znatno prošireno izdanje igre Metal Gear Solid 2: Sons of Liberty. Uvedeno je otključavanje dodatnih likova i režima sa svakim prelaskom: boss survival, Snake Tales - sa pet dodatnih poglavlja, kao i ultimativni test za svakog ljubitelja stealth igara - 500 dodatnih misija. Zvuči kao sjajan paket, naročito po ceni od 10 evra. Naravno, ponovo ide napomena da će vam biti potrebno dosta čačkanja dok sve upicanite.

MGS2 je svojevremeno bio izuzetno loš port, koji nije lepo sarađivao sa widescreen ekranima i brojnim kontrolerima. Novo izdanje je manje-više identično tome. U „bin” folderu nalazi se alat za konfigurisanje svega - od rezolucije, do kontrola. Iz igre se ne može podesiti čak ni window mode, što je potpuno neočekivano, s obzirom na to koliko je već podešavanja imao MGS1. Čak i kada sve to namestite, igra će izgledati razvučeno i neće videti neke tastere na XInput kontrolerima, tako da je obavezno svlačenje nezvanične zakrpe (i.sk.rs/357728) koja poboljšava gotovo sve.

Konami Collector’s Series

Jednog neprijatnog iznenađenja je moralo biti. Od ove kolekcije igara zaista smo očekivali da ćemo je najbrže preporučiti od svih Konamijevih izdanja. Uostalom, kada ste igre stare nekoliko decenija toliko puta portovali, sigurno ćete i ovo izdanje uraditi bez greške?

Elem, šta je u pitanju? Paket od pet igara iz dva slavna serijala, Contra i Castlevania. Konkretno, uključene su prve tri igre serijala Castlevania, originalna Contra i Super Contra. Ovaj paket je već bio dostupan za PC 2002. godine, a sada se može ugrabiti za svega šest evra.

Očekivano, igre se vrte kroz emulator, ali on nije ni blizu kvaliteta prikaza sa originalnih konzola i arkada na kojima su se ove igre prvobitno vrtele. Veliki problem je i sa kontrolerima. Ukoliko vaš gamepad ima analogne palice, softver će ih postaviti kao jedini način kontrolisanja lika, te logičnije kretanje uz pomoć strelica uopšte nije moguće. Povrh svega toga je launcher, koji izgleda kao nečiji prvi koraci u Photoshopu. Jako amaterski. Naša preporuka je nabavka Anniversary Collection paketa za ove igre. Jesu skuplji, ali dobijate više igara koje su pritom optimizovane za moderne mašine.

Silent Hill 4: The Room

Prašinu koja se podigla, Konami je konačno spustio jednom Silent Hill igrom. Čudo zaista da u tom trenutku nije pao sneg napolju, jer svi znamo kako se završio poslednji pokušaj povratka ovog serijala međ’ ljude. Iako to nije bio „onaj Silent Hill koji svi žele”, odnosno Silent Hill 2, i dalje je u pitanju jedna od boljih igara iz serijala.

O samoj fabuli nećemo trubiti ovom prilikom (opis igre pročitajte u SK 10/2004). To je i dalje ono jezivo iskustvo koje izaziva duboki osećaj paranoje, naročito ako živite sami u stanu. Sa čisto tehničke strane, ovo je najbolja iz čitavog talasa GoG igara koje smo zaigrali. Podržane su rezolucije sve do 4K, igra prepoznaje kako miš, tako i nekoliko tipova kontrolera, a štošta se može podesiti i čačkati. Milina. Čak su i međuanimacije stabilizovane i rade bolje nego u originalnom izdanju.

Za Silent Hill 4 definitivna je preporuka igranje na kontroleru. Neke akcije zahtevaju žongliranje tasterima koje će se mnogo lakše izvesti na kontroleru, naročito zbog kontrolisanja kamere. GoG je čak objavio i preporučene rasporede tastera, kao i originalni japanski raspored, ukoliko ne želite previše da lupate glavu prilikom podešavanja.

• • •

Summa summarum, imamo više pozitivnih nego negativnih utisaka o ovom nenadanom povratku Konamija ka PC gamingu i svojim kultnim izdanjima. Kako je, ipak, cilj bio objaviti klasične igre u GoG stilu, što je i postignuto i ma šta mislili o ovom izdavaču, pohvalno je to što je konačno opet omogućeno igranje nekih od klasika potpuno legalno. Istina, voleli bismo da su uz igre dolazile neke dodatne drangulije u vidu desktop pozadina i digitalnih knjižica, kao što je praksa na GoG, ali sada već i mi izvoljevamo.

Cene svih pomenutih igara kreću se od šest do 10 evra. Na kraju nam ostaje nada da ovo znači da ćemo jednog dana videti i ostatak Silent Hilla na PC-u, to jest, prve tri igre koje više nije moguće nigde nabaviti. Nekako nije to to kada morate da dovijate na sto načina da biste sve podesili da uopšte radi, a ovo je pokazalo da će publika definitivno nagraditi lakšu dostupnost čak i najstarijih igara iz serijala.