Vladimir PISODOROV

1. septembar 2020.

Da li smatrate da je vreme klasičnog testiranja (benchmarkinga) grafičkih kartica za nama? Sve su ređi i ređi primeri da se brzine upoređuju koristeći specijalno namenjene programe za tu svrhu i svedoci smo eksplozije real life testova koji podrazumevaju merenje performansi u igrama. Razlog zašto je to tako treba potražiti i u skandalu koji se desio pre nekoliko godina, kada je otkriveno da su proizvođači grafičkih kartica „stimulisali” programere da usmeravaju vodu na njihovu vodenicu. Konzumenti su počeli da gube poverenje u verodostojnost testova, ali je to tek početak priče...

Alatke uz pomoć kojih je moguće izmeriti performanse grafičkih podsistema počele su da se množe kao pečurke posle kiše. Konkurencija je dobra stvar, ali samo do one mere kada pospešuje zdravu borbu. Umesto toga, došli smo u situaciju da raspolažemo gomilom alatki koje ne možemo kvalitetno da upotrebimo usled nedostatka kvalitetne baze podataka koja bi poslužila kao merni etalon. S druge strane, igrači umesto zbirnog rezultata, koji u praksi ne znači, ništa traže nešto opipljivo - framerate, jer samo tako su u stanju da razluče gde se pozicioniraju u svetu performansi.

Tada su na scenu stupili proizvođači video-igara koji su u okviru svojih ostvarenja počeli da inkorporiraju benchmarke, a koji su davali kudikamo realnije rezultate od sintetičkih komplemenata. Međutim, tu dolazimo do novog problema koji se ogleda u nemogućnosti igrača da priušte baš svaki naslov koji omogućava merenje. Manje naslova = manje korisnih podataka za donošenje konačnog stava, a oslanjati se na iskustva drugih nije ono što u ovom slučaju želimo. Ne treba zaboraviti ni to da pojedini igrački naslovi bolje/lošije funkcionišu sa nekim pokretačkim mašinama, koje su manje-više optimizovane za pokretanje određenih naslova i tako dalje.

Iako su počeli da gube trku na polju benchmarkinga, autori programa za testiranje grafičkih kartica relativno brzo su se snašli i snagu usmerili ka drugoj strani medalje. Nastala su ostvarenja za proveru izdržljivosti grafičkih podsistema koji su osmišljeni tako da ih opterećuju do krajnjih granica u vremenskom periodu koji korisnik sam odabere. Oni se koriste kao svojevrsni dokaz da grafička kartica nije popravljana (ili je dobro popravljena), da joj hlađenje i dalje funkcioniše u nominalnim granicama, da je rad stabilan u uslovima overclockinga... Naravno, nije se odustalo ni od usputnog merenja performansi, pa možemo da tvrdimo da smo ušli u novu, hibridnu eru kada je sintetičko testiranje grafičkih kartica u pitanju. Ovog puta, predstavićemo ostvarenja koja se najviše koriste i skrenućemo vam pažnju na njihove mogućnosti i prednosti.

3DMark 2.12

Počinjemo od najpoznatijeg i verovatno najkorišćenijeg programa za sintetičko testiranje grafičkih kartica - 3DMarka (benchmarks.ul.com/3dmark, 7,28 GB). Čini nam se da je ova alatka sa nama odvajkada i da su njeni autori prešli dalek put. U pitanju je ostvarenje koje može da se koristi pod Windowsom, ali i na mobilnim platformama. Besplatna verzija donosi četiri različita testa i iz nje su uklonjene sve napredne mogućnosti, kao što je (na primer) hardverski monitoring, podrška za custom benchmarking, stresiranje grafičkog podsistema, odvojenu instalaciju testova i tome slično. Komercijalna verzija košta 30 „zelenih novčanica” i ukoliko planirate ozbiljnije da se bavite testiranjem, predstavlja odličan izbor.

Zvezda besplatne verzije je test pod nazivom Time Spy. U pitanju je DirectX 12 test namenjen pokretanju pod Windowsom 10 i rezoluciji do 2,5K. „Razbijen” je na dva dela (tu je i demo), a donosi i opciju testiranja mogućnosti procesora. Na kraju testa dobićete podatke o prosečnom framerateu za oba segmenta testa, baš kao i skor koji je postigao CPU. Naravno, autori ne odustaju od svog prepoznatljivog sistema „bodovanja”, pa je na raspolaganju i famozni 3DMark Score, koji je osnova za upoređivanje podataka u online bazi podataka.

Time Spy jeste namenjen current-gen igračkom hardveru, ali nije jedini uključeni DirectX 12 test. Night Raid je, tako, namenjen pokretanju u Full HD okruženju i radu sa integrisanim grafičkim karticama i mobilnim komplementima. Takođe se sastoji od demoa, dva grafička i jednog CPU testa. Autori su mislili i na one koji imaju potrebu za testiranjem u DirectX 11 okruženju, za šta je namenjen test Fire Strike. U besplatnoj verziji moguće ga je pokrenuti najviše u Full HD rezoluciji. Za vlasnike nešto starijeg hardvera (i laptopa) namenjen je test Sky Diver, koji, takođe, radi u DirectX 11 okruženju i Full HD rezoluciji. Pored dva grafička, donosi physics i kombinovani test.

Basemark GPU 1.2.1

Za razliku od 3DMarka, Basemark GPU (www.basemark.com/benchmarks/basemark-gpu, 2,4 GB) u besplatnoj verziji nudi nešto više manevarskog prostora. U pitanju je višeplatformsko ostvarenje, koje pored Windowsa može da se „potera” pod Linuxom, macOS-om, ali i na mobilnim platformama - Androidu i iOS-u. Sledeća stvar koja krasi ovo ostvarenje jeste podrška za različita grafička okruženja. Basemark GPU podržava DirectX 12, Vulkan i OpenGL. Nedostaje DirectX 11...

Program podržava pokretanje custom testova kod kojih korisnik ima kontrolu nad svim radnim parametrima. Osim grafičkog okruženja, može da se odabere rezolucija, kvalitet i nivo kompresije tekstura, kao i to da li će se test pokrenuti u režimu rada preko celog ekrana ili u prozoru i tako dalje. Na raspolaganju su i unapred definisani radni šabloni, ukoliko niste sigurni kako bi valjalo da podesite opcije.

Pored prosečnog, Basemark GPU korisniku prezentuje najmanji i najveći postignut FPS za vreme testiranja, a na raspolaganju je i grafik koji pokazuje njegovu promenu protokom vremena. Na kraju se dobija i ukupan skor koji, slično kao kod 3DMarka, može da se uploaduje u online bazu podataka i uporedi sa rezultatima koje su postigli drugi korisnici. Ovo se ne odnosi na Experience režim, koji bi trebao da bude neka vrsta stress testa, ali to nije, jer njegovo „odmotavanje” nije moguće postaviti u beskonačnu petlju. Inače, najveća zamerka autorima ide na to što je u paket uključena samo jedna scena koja se, pritom, veoma brzo završava (za oko 30 sekundi), pa program ne može da se koristi za druge svrhe koje smo pominjali na početku teksta.

FurMark 1.21.2

FurMark (geeks3d.com/furmark, 18,3 MB) predstavnik je nove generacije programa za testiranje grafičkih kartica. Baš kao i kod Basemark GPU, na raspolaganju je jedna scena, ali ovde ne dolazi do pokušaja emuliranja igranja video-igre. Umesto toga, scena je sastavljena od čupave krofne koja se lenjo rotira u kariranom „tunelu”, ali ne dozvolite da vas ova postavka zavara. FurMark je jedan od grafički najzahtevnijih testova koji postoje i grafičke kartice „gura” do maksimuma, pa i preko toga.

Zbog svog neobičnog ustrojstva, ovaj program ne koristi se primarno za određivanje performansi. Korisnici ga najpre upotrebljavaju da bi opteretili komponente GPU sistema, kako bi videli da li funkcionišu po PS-u, odnosno, da li su postavljeni overclocking parametri dobro izabrani i da li će obezbediti stabilan rad. Druga stvar za koju FurMark može da se iskoristi je za određivanje potrošnje grafičkih kartica. Ovde valja napomenuti da se test obavlja u OpenGL okruženju, što samo po sebi govori o nameni programa.

Kada je podešavanje radnih parametara u pitanju, stvari se veoma jednostavno drže pod kontrolom. Možete da izaberete jedan od postojećih šablona ili da sami podesite uslove testiranja. Dozvoljeno je postaviti bilo koju rezoluciju, odrediti da li će se testirati u režimu prikaza preko celog ekrana ili u prozoru, koji će se nivo anti-aliasinga primeniti na sliku, ali i koliko dugo će test trajati (po defaultu je to 60 sekundi). Sve navedeno važi i u slučaju stress testova, s tom razlikom da će mučenje grafičke kartice trajati sve dotle dok korisnik ne pritisne taster ’Esc’ ili temperatura na čipu ne dostigne paničnu vrednost koju ste unapred odredili. Ukoliko maksimalno želite da otežate posao grafičkoj kartici, možete da aktivirate dinamičnu pozadinu i kameru.

Za vreme testiranja imate uvid u sve važne parametre. Pored trenutnog, ispisuje se prosečan, najmanji i najveći framerate, potrošnja energije, temperatura grafičkog čipa, brzina okretanja kulera (doduše, u procentima) i tako dalje. Na ekranu je čak prisutan i dijagram promene temperature tokom vremena. Po okončanju procesa, korisniku se prezentuje, kao što je to običaj, zbirni rezultat koji može da se uploaduje u online bazu i uporedi sa drugim postignućima.

Unigine Superposition 1.1

Kompanija Unigine bavi se izradom programa za testiranje grafičkih kartica preko deset godina. Debitovali su sa Heavenom 2009. godine, da bi četiri godine kasnije usledio Valley. Njihovo poslednje ostvarenje je Superposition (benchmark.unigine.com/superposition, 2,67 GB), iz 2017. godine, koji se oslanja na napredne tehnike renderovanja, kao što je korišćenje ray tracinga, bez potrebe za korišćenjem RTX modela grafičkih kartica. Superposition sastoji se iz čak 17 testova (čitaj: scena), a osim pod Windowsom, može da se pokrene i pod Linuxom.

Benchmark režim u Superpositionu može da radi pod DirectX 11 ili OpneGL okruženjem. Koriste se radni šabloni, ali je na raspolaganju i mogućnost da sami podesite uslove testiranja. Time ćete izgubiti pravo na uploadovanje i upoređivanje podataka u online bazi, što može da bude problem. Test može da se obavi u režimu prikaza preko celog ekrana, u prozoru ili u prozoru bez ivica. Kvalitet Shadera podešava se na klasičan način, ali valja napomenuti da je na meniju i 8K rezolucija. Korisnik može da izabere i kvalitet tekstura (Low, Medium, High), baš kao i da aktivira funkcije Depth of Field i Motion Blur. Svako tweakovanje radnih parametara uzrokuje promenu potrošnje video-memorije, što je prikazano na ekranu putem posebne skale. Program tokom testiranja prati mnoštvo parametara, uz nezaobilazni trenutni, prosečni, najniži i naviši postignut framerate. Na primer, dobićete informaciju o broju svetlosnih izvora, količini korišćenih materijala, broju površina, trenutnoj temperaturi, procentu opterećenja grafičke kartice...

Pored klasičnog testiranja, možete da se upustite i u proveru mogućnosti grafičkog podsistema kada je u pitanju VR okruženje. Opet, možete sami da podesite parametre ili da izaberete jedan od šablona koji odgovaraju uređajima Oculus Rift, HTC Vive i HTC Vive Pro. Nažalost, stress test, iako se nalazi na spisku mogućnosti, u besplatnoj verziji programa nije dostupan i rezervisan je za komercijalnu iteraciju.

Računske radnje

Kada govorimo o programima za testiranje grafičkih kartica težište priče, očekivano, prebacujemo na performanse u video-igrama. Međutim, već neko vreme ovo nije jedini segment na koji treba da se obrati pažnja. Bum na polju kriptovaluta doveo je do toga da prilikom odabira grafičkih podsistema gleda i takozvana Compute snaga. Ko je imao prilike da se sretne sa grafama namenjenim mining rigovima, zna da one koriste potpuno drugačija podešavanja u odnosu na gamerske komplemente i da za to služi naročiti prekidač koji BIOS kartice „prebacuje” u potreban režim. Nije redak slučaj da ovi primerci rade na nižim vrednostima, s obzirom na to da je kod njih imperativ rad u 24/7 režimu na samom peaku mogućnosti. S druge strane, grafičke kartice kompanije AMD (ukoliko koristite starije verzije drajvera) zahtevaju da se softverski aktivira radni režim Compute, kako bi se oslobodila puna snaga.

Rudarenje kriptovaluta nije jedina stvar koja zahteva dobre Compute performanse. Na vrhu liste nalaze se programi za renderovanje, alatke za montiranje video-materijala, pa čak i neki programi za grafičku obradu. Nijedan od testiranih programa ne obrađuje ovu oblast i programi namenjeni za to spadaju u potpuno drugi milje. On je toliko različit od onog na šta smo navikli da se mnoge alatke iz klase ni ne mogu smatrati benchmark alatkama. Skrenućemo vam pažnju samo na one najznačajnije.

CompuBench 2.0

Počećemo od onog najjednostavnijeg - CompuBencha (compubench.com, 57,3 MB), koji u neku ruku demantuje prethodnu tvrdnju. Program podržava CUDA i OpenCL tehnologije, što znači da je, mahom, namenjen testiranju Nvidijinih modela. S druge strane, OpenCL podrška znači da u vatru mogu da se bace i kartice drugih proizvođača, pa čak i nešto stariji primerci.

Na raspolaganju se nalazi čak 11 CUDA i devet OpenCL testova koje možete da pokrenete „na gomili” ili da odaberete one koji su vam u tom momentu potrebni. Testovi su podeljeni u četiri oblasti koje obrađuju napredne računske radnje, 3D rendering, procesiranje video-sadržaja, baratanje fizičkim modelima, grafičku obradu, pa čak i prepoznavanje lica.

Zanimljivo je to da testovi ne traju predugo (na našoj test mašini ravno pet minuta u CUDA režimu) i da su podvučeni vizuelnom komponentom, tako da u realnom vremenu pratite koje radnje grafička kartica, zapravo, obavlja i kojom brzinom. Telemetrija u obliku kakvom smo to navikli ne postoji, tako da ćete se sa rezultatima upoznati tek kada posao bude obavljen. Za njihovo razumevanje biće vam potrebno određeno znanje, ne samo o tome na koji način se obavlja testiranje, već i koje merne jedinice se u tom procesu koriste. Negde je to broj iteracija u sekundi, negde broj megapiksela u sekundi, na drugom mestu broj trouglova u sekundi... Ako ništa drugo, postignuće testirane grafičke kartice veoma lako može da se uporedi sa referentnim ostvarenjima, pa čak možete da uđete u detaljnu komparaciju kada se rame uz rame postavljaju testirana i referentna ostvarenja za svaki podržani test.

LuxMark 3.1

LuxMark (www.luxmark.info, 205,54 MB) je jedan od najkorišćenijih programa kada je benchmark ovog tipa u pitanju. Program može da se preuzme u verzijama za Windows, Linux i macOS i u suštini ga je veoma lako koristiti. Prvi susret sa upravljačkim interfejsom izazvaće jezu, zbog gomile podataka koji se „izlistavaju”, ali to ne treba da vas dotiče previše. Sve što treba da uradite jeste da iz padajućeg menija odaberete scenu koja će se renderovati i da napredak pratite u preview delu radne forme. Od tipa scene zavisi kompleksnost posla, a LuxMark dolazi u paketu sa tri komplementa, koji bi trebalo da odgovaraju Simple, Medium i Complex nivou posla. Tako, scena LuxBall HDR predstavlja najjednostavniji posao i sastoji se od 271 hiljade trouglova, scena Hotel lobby je najkompleksnija sa četiri miliona 973 hiljade trouglova, dok se u sredini nalazi scena Neumann TLM-102 SE sa milion i 769 hiljada trouglova.

Osim Native C++ režima, LuxMark podržava testiranje performansi i procesora i grafičkog podsistema (pa čak i njihovu kombinaciju). Akcija se obavlja pod OpenCL okruženjem, a sve to bira se iz padajućeg menija, što nije baš najzgodnije. Nadamo se da će verzija programa 4.x, koja se trenutno nalazi u fazi razvoja, doneti rafinisano upravljačko okruženje. Na kraju procesa korisniku biva prezentovan skor koji može da se uploaduje u online bazu podataka, ali je downside taj što je za tako nešto obavezno otvaranje korisničkog naloga. U FurMarku je to, recimo, izvedeno kudikamo elegantnije, jer je dovoljno samo upisati nadimak kako bi se podaci prosledili. Inače, da bi skor mogao da se uploaduje, potrebno je i da renderovana scena prođe validaciju, čime se potvrđuje ne samo da je posao obavljen do kraja, već i da je obavljen u skladu sa postojećom tolerancijom na greške.

LuxMark je modularno ostvarenje koje može da se proširuje. Mislimo na ubacivanje dodatnih scena koje je dovoljno kopirati u direktorijum scenes kako bi postale dostupne iz programa. Jedini nedostatak, ne računajući tu upravljački interfejs, jeste nepostojanje podrške za tehnologiju CUDA. Za kraj storije o LuxMarku, još da napomenemo da program dolazi sa (demo) podrškom za VR koja je zamenila „interaktivni” režim, ali i da sadrži čak tri stress test režima. Program je u potpunosti besplatan za krajnjeg korisnika i prenosiv je, pa možete da ga „nosite” i na USB stiku.

V-Ray Next Benchmark 4.10

Ovaj benchmark program (www.chaosgroup.com/vray/benchmark, 309,15 MB) bavi se specifičnim izračunavanjem. Reč je o path tracingu za koji je obično zadužen procesor, ali u poslednje vreme posao se prebacuje na leđa grafičke kartice. Prevedeno na svima nama poznat jezik, ova vrsta testa podrazumeva određivanje broja „putanja” koje hardverska komponenta (čitaj: grafička kartica) može da „proizvede” za 60 sekundi. Pre nego što se odlučite da grafu bacite na muke, morate da znate da V-Ray, iako je besplatan, zahteva izradu korisničkog naloga, bez kog nećete moći ni da preuzmete, ni da pokrenete program.

Sve što je potrebno za rad nalazi se na glavnoj radnoj formi i tiče se odabira komponente kojoj će se prepustiti obavljanje zadatka. Nema nikakvih dodatnih podešavanja, izmene uslova testiranja i lutanja po menijima - sve se koristi u as is maniru. Dok računska radnja traje, na kontrolnoj fotografiji gledaćete ples piksela koji vam neće pokazati puno toga i tu je jednostavno da vam odvuče pažnju. Po okončanju posla biće vam predočeno koliko je putanja „proizvedeno” i ponuđeno da se rezultat uploaduje u online listu. Da biste je „bistrili”, moraćete da je otvorite u omiljenom internet browseru, pošto ne postoji način da se čitanje podataka obavi iz samog programa.

• • •

S jedne strane, testiranje grafičkih kartica u igrama najbliže je realnim uslovima, dok s druge strane imamo sintetičke testove koji pokušavaju da „simuliraju” uslove koji važe u njima. Velika prednost im je to što su, mahom, besplatni i što za njihove usluge morate da platite isključivo ukoliko želite automatizaciju posla i/ili mogućnost da tok ispitivanja usmeravate po sopstvenom nahođenju. Sintetički testovi često su i višeplatformski, što znači da proces možete da odvedete na posve drugi nivo.

Na kraju spektra nalaze se, takozvani, Compute testovi koji određivanje performansi grafičkih kartica obavljaju po sasvim drugačijem principu. Ovde nije reč o igračkim performansama, već o radnjama koje možda obavljate svakodnevno, a deo njih sada može da se prebaci na grafičku karticu. O bilo kom slučaju da se radi, naš izbor imate, pa raspalite sezonu testiranja!