Vladimir TRAJKOVIĆ

1. septembar 2020.

Uprkos tome što su rado viđene u redakciji „Sveta kompjutera”, profesionalne grafičke kartice nisu tako česti gosti na ovim stranicama, koje uglavnom popunjavaju modeli namenjeni igračima, a o kojima sud donosimo iz perspektive igrača i na osnovu njihovog učinka i performansi koje pružaju u trenutno popularnim igrama. Kod najjačih modela, ponekad se osvrnemo na mogućnost njihove alternativne primene, gde će ih poneki entuzijasta ili profesionalac sa ograničenim resursima koristi za pokretanje profesionalnog softvera.

Ipak, profesionalni softver zahteva malo ozbiljniji hardver od prosečnog procesora i poslednje generacije Radeona ili GeForcea. Obrada fotografija, video snimaka, 3D modelovanje i proračuni koji se obavljaju u CAD programima prilagođeni su upotrebi na profesionalnom hardveru, u koji spada i Quadro RTX 4000 kojim smo se ovoga puta pozabavili.

Iako smo o tome ranije pisali, podsetimo se u čemu je, zapravo, razlika između profesionalne i gejmerske grafičke kartice. Sa hardverske strane, razlike su često minimalne, barem sudeći na osnovu specifikacija. Ipak, prva stavka koja se svakako izdvaja je ECC (error correction code) tip memorije koji koriste profesionalni modeli, a koja im omogućava prenos podataka bez grešaka. Tu je i podrška za 10-bitnu preciznost kolorne palete, koja je često neophodan uslov za primenu u nekim grafičkim poslovima, kod kojih je verna reprodukcija boja apsolutni imperativ. Sledeći važan detalj predstavlja razlika u količini procesorske snage koju kartica postiže u operacijama sa pokretnim zarezom dvostruke preciznosti. Suština se ogleda u tome da rezultati mnogih proračuna jednostavno nisu dovoljno precizni za profesionalnu upotrebu ako su izvršeni u režimu jednostruke preciznosti. Kako u igrama taj detalj ne donosi primetne razlike, gejmerske grafičke kartice obično su u velikoj meri uskraćene u delovima čipa koji je zadužen za proračune dvostruke preciznosti. S druge strane, kod profesionalnih grafičkih akceleratora ovaj deo čipa znatno je moćniji.

Kod ranijih serija profesionalnih grafičkih kartica odnos između pruženih performansi pri jednostrukoj i dvostrukoj preciznosti obično je iznosio 2:1. Takav pristup pružao je sirovu snagu i neizostavne performanse, ali je i cena takvih kartica obično počinjala sa četvorocifrenim iznosom. Trenutna situacija nešto je povoljnija kada je cena u pitanju, ali na uštrb sirove hardverske snage. Naravno, od svih specifikacija bitnije je kako se neki hardver ponaša u praksi, te je velika pažnja posvećena optimizaciji drajvera za rad u profesionalnom softverskom okruženju.

Kod Turing generacije Quadro kartica po prvi put je u profesionalne vode uplovila i hardverska podrška za ray tracing. Ovakav način obrade podataka pruža izuzetne vizuelne rezultate, gde renderovana slika deluje neverovatno slično stvarnoj. Do sada je ovakav način renderinga bio znatno sporiji, jer simulacija prelamanja svetlosnih zraka koji potiču makar iz samo jednog izvora, nakon čega bivaju bezbroj puta prelomljeni i reflektovani u kontaktu sa bilo kojom površinom, iziskuje monstruozno velike hardverske resurse, što najbolje znaju 3D animatori, čije mašine se neretko satima, pa čak i danima muče da obrade samo jednu scenu po zadatim parametrima koji uključuju ray tracing. Sada, kada je ray tracing hardverski implementiran u grafički akcelerator, čitav proces trebalo bi da se odvija znatno brže. Pored ray tracinga, tu je i stavka poznata pod nazivom Tensor cores. Reč je o delu čipa namenski projektovanom za zadatke DLSS tipa (Deep Learning Super Sampling), odnosno, mašinskog učenja koje u situacijama u kojima se određeni elementi ponavljaju, može znatno da ubrza čitav proces, koristeći ranije dobijene rezultate.

Ipak, kako je ovo model iz srednje klase profesionalnih akceleratora, zahtevnijim zadacima biće potrebno nešto jače ili makar više primeraka ovog modela. Pošto je profesionalni softver optimizovan za paralelno procesiranje, svaka naredna kartica doneće srazmeran i predvidiv skok u performansama. Tako je moguće instalirati čak osam ovakvih kartica u sistem, koje uz dodatak od dva Quadro Sync II modula sinhronizovano mogu da prikazuju sliku na čak 32 monitora, od kojih svaki može da bude 4K rezolucije. Time se otvara širok spektar mogućnosti primene u najrazličitijim situacijama.

Sama kartica je maltene preslikani GeForceRTX 2070, sa kojim deli grafički čip, oznake TU106. On se sastoji od tri klastera za grafičku obradu (GPC), od kojih svaki raspolaže sa po šest klastera za obradu tekstura (TPC), koji su sastavljeni od po dva streaming procesora (SM). Dalje, svaki SM blok sastoji se od 64 CUDA, osam Tensor i jednog RT jezgra, kao i četiri teksturne jedinice. U zbiru, to sve čini čip površine 445 kvadratnih milimetara u koji je ugrađeno 10,8 milijardi tranzistora sa 2304 CUDA, 288 Tensor i 36 RT jezgara, uz 144 teksturne i 64 ROP jedinice.

Kartica koristi GDDR6 čipove radnog takta od 13 gigaherca, sa kojima komunicira uz pomoć 256-bitne magistrale i ostvaruje protok od 416 gigabajta po sekundi. Većim delom se napaja strujom uz pomoć osmopinskog konektora, smeštenog na zadnjoj strani, dok je TDP deklarisan na 160 vati. ni takt grafičkog čipaiznosi 1005 megaherca, dok u Boost režimu dostiže 1545. Ovo su nešto skromnije vrednosti u odnosu na RTX 2070, ali treba uzeti u obzir i nešto niži TDP, kao i činjenicu da RTX 4000 zauzima svega jedan slot u kućištu, što je prava retkost kada je u pitanju kartica ovakvih performansi. A kada su u pitanju performanse, RTX 4000 opravdava uložena sredstva. Brži je od glavnog konkurenta, oličenog u Radeon Pro W5700 modelu, a cene su im slične. Test smo sproveli „provlačeći” karticu kroz standardnu bateriju kada su profesionalni akceleratori u pitanju, mada nijedan od njih ne koristi u punom kapacitetu sve prednosti ray tracinga i ostalih unikatnih mogućnosti RTX kartica. U takvim situacijama, Quadro nema konkurenciju.