O. POPOVIĆ

1. septembar 2020.

Za ovu video-igru vezujemo jedno od ranih igračkih iskustava kroz koje smo izgradili svest o tome šta je to plagijat. Teško je prevazići da se na pozadini po kojoj bi po svim prethodnim iskustvima trebalo da upravljate letelicom, u stvari, krećete sprajtom koji neodoljivo podseća na čikicu iz igre Commando.

I dalje pod utiskom Commanda, primećuje se da neprijateljski vojnici ne izviru sa raznih strana, nego da doslovno „cure” sa vrha ekrana. Toliki broj neprijatelja, kao, na primer, u igrama Shamus 2 ili Blue Moon (treći nivo na najvećoj težini), retko se viđao u igrama na Commodoreu. Danas, pretragom interneta saznajemo koja je to retko korišćena programerska tehnika omogućavala veliki broj sprajtova na ekranu. Paralele sa Commandom završavamo neočekivanom, crvenom bojom protivničkih vojnika.

UCM od početka do kraja igrača vodi po nekoj vrsti svemirske konstrukcije. Malo dužim igranjem, primećuje se nepostojanje raznovrsnosti u vidu protivničkih vozila ili scenografije. Kvalitet je pregažen kvantitetom neprijatelja, koji će poput Leminga padati sa skela u bezdan kosmosa. U takvoj gunguli najbolja taktika je ići napred i voditi računa kada protivnik zastane, jer je tada blizu toga da ispali metak. Jedina pomoć na putu je povremena nadogradnja oružja, a najveće iznenađenje je to što je vaš vojnik u stanju da skoči. Igru prati solidna muzika koju može zameniti SFX.