Aleksandar DINIĆ

1. jul 2020.

Znamo da partizan ne može biti svako, niti se svaki developer može podičiti Commandos klonom koji bi bio inspirisan operacijama ove vrste borbenih jedinica. Dok su Zelena Beretka, Špijun, Marinac i Snajperista pravili karambol silama Osovine širom zapadnog, afričkog i pacifičkog teatra, za to vreme su komandant Zorin i njegova odabrana partizanska četa gledali da Hansu zaprže čorbu na Istočnom frontu.

Demo koji opisujemo ovom prilikom donosi dve kraće misije u kojima ćete u ulozi spomenutog maljčika gledati da zbrišete iz nacističkog logora, odnosno, da regrutujete par voljnih dobrovoljaca iz nekoliko zaseoka u nastavku igranja. Autori Partisansa 1941, međutim, dobro su procenili da još jedna (i svakako inferiornija) varijacija na temu kokanja nacista iz zaklona i sabotaža rajhovskih instalacija neće imati mnogo šanse na duže staze, pa su celoj stvari dodali i neočekivanu strateško-borbenu dimenziju.

Klasični Commandos momenti ili su standardno izvedeni (neutralisanje usamljenih stražara nožem, odvlačenje pažnje bacanjem kamenčića, zauzimanje busije po grmlju u kom niste „detektabilni” i sl.) ili su blago redizajnirani (protivnička vidna polja nisu isparcelisana, tako da se ne možete provući puzanjem po njihovim obodima). Ono gde se igra oprašta od svog glavnog uzora tiče se ograničenog borbenog angažmana jedinica pod vašom komandom, na mestima koja se ne mogu proći prikradanjem, odvlačenjem pažnje i tihom eliminacijom.

Igra u tim trenucima predstavlja svojevrsni hibrid WH4K Dawn of Wara 2, Company of Heroesa i modernih XCOM igara. Likovi mogu zauzimati predefinisane zaklone po terenu (uz mogućnost njihovog „trošenja” i uništenja), poželjno je flenkovanje protivnika dok ih težim naoružanjem držite prikucane, a šansa za uspešno plasiranje pogodaka izražena je ikonicom iznad njihovih glava. Borbe su realistično brze i surove, bez previše taktiziranja i razvlačenja, ali uz zgodnu mogućnost usporavanja vremena radi bolje kontrole nad „situacijom”. Ovome dodati i mogućnost pravljenja zaseda patrolama koje ne sumnjaju ništa, sa većim oštećujućim outputom u odnosu na standardnu razmenu vatre, kao i pun pristup individualnim inventarima radi opremanja oružjem različitih karakteristika i namena, pratećom opremom i ostalim.

Igra ima i dodatni RPG sloj, jer likovi napreduju po iskustvenim nivoima i možete ih profilisati kroz sijaset različitih skillova, u skladu sa njihovom ulogom u jedinici. Jedno drvo veština odnosi se na upućivanje partizana na različite misije i zadatke (verovatno van glavne kampanje) radi, pretpostavljamo, sticanja dodatnog iskustva, što nagoveštava i određeni menadžment baze ili glavnog štaba u finalnoj verziji igre (demo ne pokriva taj deo).

Nažalost, u odnosu na funkcionalno i superglatko odvijanje friškopristiglih Desperadosa 3, igranje Partisansa podseća na gomilu nacrvrcanih kamarada koji pokušavaju da izguraju kamion zaglavljen u blatu: sve deluje nekako kruto i ne previše ispolirano, sa ne baš najboljim odzivom na komande igrača i čestom potrebom za korigovanjem kamere. Opštem osećaju zaglavljenosti u glibu ne odmaže ni grafička komponenta, koja je previše sumorno siva i pastelno braonkasta, dodatno zakucavajući osećaj repetitivnosti vizuelne prezentacije i odsustva preko potrebne raznovrsnosti prikaza. Zvučnoj obradi se nema šta zameriti - štektanje mitraljeza, detonacije granata i fijukanje metaka zvuče gromoglasno odlično, muzika na kvalitetan način pumpa napetu ili eksplozivnu atmosferu, dok se uspela rusko-nemačka glasovna gluma podrazumeva.

Partizani 1941 definitivno moraju da porade na svom seksipilu ako misle da na sebe skrenu pažnju šireg igračkog auditorijuma, ali svakako imaju šta interesantno da ponude kroz uspelu mešavinu (pod)žanrova koji mu bruje ispod haube. Puna verzija igre planirana je za leto tekuće godine, ali s obzirom na to da zvaničnog datuma još uvek nema, postoji mogućnost da će epopeja Zorina i drugova biti odložena za kasniji period.