Bojan JOVANOVIĆ

1. jul 2020.

Otkako je ajkula iz filma „Jaws” spektakularno pojela čitav brod, pop kultura je fascinirana ovim živuljkama. Mnogi su se pitali kako bi to bilo biti „velika bela”, a beše i ona rok pesma o morskom psu svojevremeno. Pobogu, pa postoji i Shark Week na Diskaveriju. Nekako je bilo logično da jednog dana dobijemo i igru u kojoj smo ajkula. Toga se latio studio Tripwire Interactive.

Maneater počinjete kao poodrasla mama-ajkula, strah i trepet mora. Avaj, vrlo brzo prekaljeni ajkulolovac i neopisivi brđanin Scaly Pete uspeva da vas ulovi i doda među trofeje. Pre toga, ajkula dobija potomka i tako krećete u ultimativnu osvetu gde ćete od bebe ajkule (da, sada će i vama pesmica da ostane u glavi!) pokušati da postanete novi glavni predator i skratite Peru Slaninara za glavu. To putešestvije od oko desetak sati propraćeno je reality emisijom o pomenutom ribolovcu i njegovim dogodovštinama, uz gotovo beskonačne komentare naratora Krisa Parnela („Saturday Night Live”) i njegove urnebesne imitacije voditelja prirodnjačkih emisija. Nije baš Dejvid Atenborou, ali je vrlo blizu.

Priča je, nažalost, većim delom u zapećku. Vraćate joj se u ratama i to tek kada izvršite određeni broj zadataka u trenutnoj zoni. U pitanju je klasično tamanjenje 10 stvorenja X na lokaciji Z, uz prebijanje nosa najjačem glavonji u lokalnoj bari i pravljenje sveopšteg haosa među ljudstvom. Ne zvuči kao naročito duboko iskustvo, a i zaista nije, te je igra sama po sebi grind do sledećeg sinematika. Guljenje po betonu je, srećom, veoma živopisno, sa gomilom interesantnih lokacija prepunih detalja. Pogotovo je zabavno kada se zafrljačite na površinu i pravite rusvaj po golf terenima, dok Simsoliki ljudi vrišteći završavaju u vašim čeljustima. Moguće da sam postao pomalo sadista igrajući ovo čudo, doduše. Upravljanje ajkulom izuzetno je zabavno, iako čak i kada ona odraste nemate naročit arsenal poteza.

Kako nastavljate da krkate, tako ćete lagano podgojiti ajkulu, pa će ona od „šteneta” porasti u tinejdžera, odraslu jedinku i, konačno, u megaajkulu. Ovo odlično pokazuje promenu odnosa snaga u morskim dubinama. Aligatori i sabljarke koji su ranije bili veliki i strašni postaju sitna grickalica između pravih obroka. Isto tako i neagresivna hrana se smaže u manje zalogaja. Developeri nazivaju ovu igru prvim „ShaRkPG” naslovom, ali se ne slažemo da je RPG element toliko prisutan koliko oni tvrde. Sve je to dosta zamaskirano kroz sakupljanje drangulija ili jurcanje all-star ribolovaca u stilu Dead Risinga. Kako bi ajkula postala pravo čudovište, moraćete da očistite mnogo, ali zaista mnogo sporednih zadataka i nađete stotine skrivenih lokacija, jer se tri kompleta opreme isključivo tako dobijaju. Isto tako, postoje tri tipa hrane čijom konzumacijom sakupljate poene za unapređivanje čeljusti, peraja i ostalih aksesoara. Možda najčudnija stvar u celoj priči su agresivni vodozemci. Označeni crvenom bojom, instant su agresivni kada vas vide. Stvar je što čak i kada ste naelektrisani monstrum od sto tona i još viša zuba u vilici, low level barakude pokušavaju da vas gricnu. Nemate baš osećaj da ste strah i trepet dubina.

Duboko plavo more je prelepo i prepuno života. Igra vas stalno čašćava novim predelima i uglavnom to sve lepo radi. Osim ako ste na PS4, gde je pad fps-a gotovo redovan kad god je malo veća gužva i naiđu lovci. Štaviše, ovo je jedina igra koja je uspela da zamrzne konzolu, čak i posle nekoliko patcheva. Uz to, kamera uopšte ne sarađuje, a nedostaje i bolji lock sistem, jer se borbe sa predatorima svode na to da se međusobno ispromašujete i onda vrtite besomučno kameru dok se ne snađete u 3D prostoru.

Maneater je zarazica od igre i pored svih svojih mana. Jedna je od onih igara koje vas zalepe uz ekran satima, mozak je odavno otišao po burek, a vreme samo curi dok se cerekate i klopate pola okeana. Svakako interesantan izlet u nove vode studija Tripwire i franšiza za koju se nadamo da će gricnuti malo ozbiljnije sa nastavkom.