Miloš CVETKOVIĆ

1. jul 2020.

Sudeći po rečima skrentonskog prodavca papira, asistenta regionalnog menadžera i ugostitelja Dvajta K. Šruta, od nostalgije je jedino vrat veća ljudska slabost. Nostalgija je talas na kome industrija zabave jaše sa simbolom dolara umesto zenica. U svetu igara, more remasterovanih izdanja čine biseri poput Capcomovog vaskrsenja Resident Evila Dvojke, koje je oduševilo sve ljubitelje horora na planeti. Ljubitelji nešto drugačijeg horora mogu da se raduju remasteru druge igre u serijalu inspirsanom old school gangsterajem.

„Kakav crni horor, šta lupeta ovaj?” pitaju se čitaoci s potpunim pravom, ali dozvolite da objasnimo! Po svemu, osim po žanru, Mafia 2 DE je horor. Barem za standarde koje smo u proteklih deset godina usvojili kao igračka zajednica. Iako ni sam original nije bio najsvežija jagoda u gajbici pre deset godina, posebno kada se u priču ubaci tada aktuelni GTA IV, imao je svoju publiku i fanove. Možemo pričati do prekosutra da je i tada nostalgija za prvim delom bila glavni prodajni faktor, ali o tome nećemo više u ovom tekstu.

O tome šta je i kako promenjeno i „remasterovano” u ovoj verziji, hoćemo. Kada čujete reč „remasterovano”, normalno je da očekujete nekakav grafički apgrejd koji bi trebalo da vas oduva sa stolice i pomogne vašem turu da prigrli patos. U slučaju ovog remastera, koliko god da ste nostalgični, ne postoji ugao iz kog je igra lepa. Svega nekoliko efekata i modernijih rešenja za osvetljenje poput ambijentalne okluzije na ponekim modelima i to je to. Teksture deluju oštrije nego ranije, ali ako im posvetite više od pet sekundi, biće vam mutne kao da vam je neko širio zenice. Šlag na grafički clusterfuck od torte ovog mamiparskog kopileta je to što je ionako jalova grafika prošarana paletom bagova, gličeva, animacijskih nebuloza i slično. Recimo, objekti na pločniku poput uličnog inventara, konstantno trepere (verovatno u istoj frekvenciji kao i vaši nervi dok igrate ovo) i jedina milisekunda kada su stabilni je ona kada hvatate skrinšot. Igra zbog ovoga zauzima 42 gigabajta više nego original.

Dobro, grafika je užasna za bilo čije standarde, šta je sa gejmplejom? Da li je Mafia 2 DE ispravila sve nedostatke koji su mučili original? Kao što već pretpostavljate, nije. Lažno otvoreni svet u igri i dalje je skučeniji od nasumične srpske palanke. Iako su fanovi igre pre deset godina dizali u nebesa nekakve detalje koji igru čine tobože živom, sada postaje jasno koliko su sve te stvari koje navodno čine Mafiju 2 živopisnom bili jeftini trikovi. Čak i nastavci GTA koji su se pojavili pre originalne Mafije 2 imaju više života u sebi. Svaki pokušaj ostvarivanja imerzije u ovoj igri se pri svojim početnim koracima pretvori u apsolutni šamar realnosti i shvatate da je posredi loš game design. Štaviše, i kada igri oprostimo to što pruža osećaj apsolutno nameštenog sandboxa, one osnovne stvari su i dalje na nivou od pre deset godina. To, priznaćete, nije baš najlepša stvar na svetu. Vozila koja imaju pokretnost džaka krompira i najarkadnije napucavanje sa protivnicima u poslednjih 10 godina i dalje su zvezde večeri. Prosto je neverovatno da neko sebi dopusti da u 2020. godini ne preradi ovako vrljav gejmplej. Ako sagledamo sve falinke u samom načinu izvođenja, možda je i bolje što je Empire Bay otvoren samo na papiru. Ko zna kakve „avanture” bi se dešavale da je okruženje ove igre zaista otvoreno.

Inače hvaljenu i u zvezde kovanu priču Dvojke smo i onda osudili kao dosadnu gomiletinu klišea, a veseli Britanci kojima je na poverenje dat ovaj remaster su i tu uspeli da razmažu dodatni feces po motki. Iako se suštinski ništa nije menjalo, audio miks igre kada neko priča je naprosto amaterski urađen, pa će vam igra ili probijati bubne opne ili vas terati da načuljite uši. Na konzolama, nova Mafia 2 pati i od framerate dropova i seckanja. Što više vremena date ovoj igri, to više njenih mana izbija na površinu. Smeće.