1. jun 2020.

U poslednja tri meseca izgubio sam, otprilike, jednu sedminu prijatelja na Fejsbuku. Nisu umrli, sakloni Bože, od virusa, već su gnevno napustili društvo lika koji se sprdao s njihovim reakcijama na virus, epidemiolozima, karantinom i generičkom babom koju su svi ti živahni komentari zamalo ubili. U njihovim očima bio sam virtuelni Raskoljnikov koji čekićem smeha svakodnevno maltretira jadnu staricu i tendenciozno i drsko odbija da se trese od straha. Neki ljudi su uvređeni zato što niste uplašeni, što je fenomen koji sam prvi put video uživo – drugar doktor mi kaže da objašnjenje postoji u udžbeniku „Psihodinamička psihijatrija 4 – poremećaji ličnosti”, ali ta knjiga mi još nije stigla na red.

Ako se ne slažeš sa kataklizmičkim prognozama, ti si negator genocida! Ako kažeš da su globalni karantin i posledično ruiniranje svetske ekonomije sumanute ideje, ti si Adolf Ajhman! Šta se desilo sa svima nama? Dok nas je bombardovao NATO šljam, kod ljudi sam, mahom, primećivao gnev, retko bilo kakav strah. Ovaj parališući dread koji sam proletos viđao na sve strane napravio mi je upitnik iznad glave. Sada kad je cirkus otišao iz našeg malog grada, kada se život vraća u normalu, očekujem aktivaciju jednog drugog mentalnog poremećaja – gnevnog negiranja stvarnosti zarad validacije sopstvenih šizoidnih emocija. „Opasnost nije prošla, baš sad ne bi trebalo nikad više da izlazimo iz kuće. EVER!” Očekujem sumanuto linkovanje vesti o novim globalnim „žarištima” koja daju legitimitet pretrpljenom strahu – „ZOMAJGAD, u Islamabadu od juče ima hiljadu novih slučajeva! Jesam li ti rekao, JESAM LI, da češće pranje ruku i izbegavanje rukovanja nije dovoljno?
ŠTA SAD KAŽEŠ?” Jedina pozitivna strana svega ovoga bila je potpuno opravdanje moje verne pratilje, hronične mizantropije. Godinama sam mislio da sa mnom nešto nije u redu, jer 70 odsto ljudi počinje da me nervira trideset sekundi nakon upoznavanja... Kad se već dotakoh skakanja po živcima, na vidno mesto želim da stavim kompanije koje u oglasima, objavama i poslovnim mejlovima naglašavaju potrebu da se ostane kod kuće. „OSTANI KOD KUĆE I UŽIVAJ U NAŠEM PROIZVODU”, inače si, konsekventno, nacista. Bordovi direktora koji su odobrili te kampanje, agencije kojima su platili da ih osmisle i proizvodi koje nude zauvek su filtrirani iz mog života i korespondencije. I ja imam hešteg, ali nije #OSTANIKODKUĆE već #MRŠPČKMTR.

Posledica gora od strele u koleno globalne ekonomije jeste rađanje novog sloja ratnika društvene pravde, koji će sa strašću kratko podšišane Karen do sudnjeg dana trubiti o socijalnom distanciranju, maskama, nedovoljno razdvojenim stolovima i babama koje umiru u milionima dok ih u krematorijume odvoze kamionima. Dobićemo novu, frišku kastu mutanata koji će zahtevati da granica naše slobode bude postavljena na početak njihovog straha ili će vrištati dok ne popustite. Da budem iskren, jedva čekam da ukrstimo oružje na društvenim mrežama. Ja kalašnjikov, oni dildo, neka gori izgubi.

Karantin i dvomesečni rad od kuće iskoristio sam da se bolje upoznam sa sopstvenom ćerkom, koja je od „Patrolnih šapa” odavno prešla na kompleksnije crtaće na Nickelodeonu. Počeo sam da je navikavam na igranje na PC-ju, tako da već sa šest godina ima solidno iskustvo na tri dominantne kontrolne šeme u igrama. Na mobilnom telefonu se igra od druge godine, na PlayStationu 4 od četvrte, a ekspertizi za tačskrin i gejmped sada dodaje i veštinu na mišu i tastaturi. Očevi kao što sam ja, u najmanju ruku, treba da dobiju svoj praznik, možda negde u ranu jesen, kada ih je najmanje u kalendaru.

Višak slobodnog vremena sam, naravno, iskoristio i da ponovo igram neke neponovljive igre. Drugi prelaz kroz God of War i treći kroz The Last of Us Remastered učvrstili su mi uverenje da postoji gejming dimenzija koje većina ljudi nije svesna. Postoji mala, volšebna sorta igara koje u potpunosti mogu da shvate samo roditelji, jer emocionalni naboj koji generišu ne može da doživi neko ko nema svoje dete. Potrošio sam još pedesetak sati igrajući Stellaris, koji polako solidifikuje treću poziciju u mom all-time panteonu, odmah pored Alphe Centauri i FTL-a.

Globalnu paniku iskoristio sam da nakupujem finu dozu VRLO jeftinih avio-karata, tako ću u narednom periodu, uz minimalni trošak, umakati pozadinu u nekoliko egzotičnih mora i plutajući piti pinja-koladu. Ne znam šta bih još mogao da napišem da bih dodatno iznervirao paničare, osim mog trejdmarkovanog HAHAHAHAAA, koje svakako treba čuti uživo, jer napisano nema onaj neodoljivi ZING.