Miodrag KUZMANOVIĆ

1. mart 2020.

Najbolji pokazatelj da je neka igra bila deceniju ili tri ispred svog vremena jesu njeni rimejkovi, remasteri ili gole kopije nakon toliko godina. Elite, UFO: Enemy Unknown, Panzer General i mnogi drugi naslovi za istoriju su podjednako značajni kao dobra literatura i filmografija. S time mogu da se ne slože samo jarci koji imaju korist od svog statusa u nekoj legacy umetničkoj grani. Za mene su, recimo, Džulijan Golop i njegov UFO/X-COM značajniji nego Mirjana Karanović, „Petrijin venac” i svi dobitnici Oskara, Huga i Nebule u poslednjih 30 godina.

U svetu poteznih ratnih strategija, sa Kromovog trona još niko nije uspeo da skine Panzer General iz 1994, niti će se to desiti u skorije vreme. Njegovih rimejka različitih potencija(la) u poslednjih dvadesetak godina bilo je tušta, ne računajući njegove sopstvene spinoff naslove (Allied General, Fantasy General...) kojih je bilo tma. Panzer Corps iz 2011. bio je jedan od boljih, verovatno zato što se njegovi autori nisu trudili da izmišljaju toplu vodu, već su klonirani Panzer umotali u malo moderniju vizuelnu formu i izdali ga na polzu nostalgičara. Devet godina posle, kreatori Panzer Corpsa 2 ne pokušavaju da izvedu takav otrcan trik, već se trude da sadržajno i vizuelno opravdaju cenu i protok vremena.

Najmanje promena pretrpela je kampanja. Panzer Corps 2 je i dalje potezna strateška igra u kojoj vodite wehrmacht u pokušaju da preokrenete tok Drugog svetskog rata. Single-player kampanja ukupno ima 60 misija, ali u jednom prolazu nećete videti sve zbog njenog račvajućeg karaktera. Primera radi, ako izvisite u Rusiji, izgubićete priliku za iskrcavanje na američke obale, ali ćete biti stavljeni u situaciju da branite Berlin. Takvih međaša ima nekoliko i, pored ishoda bitaka, zavise i od brzine vašeg trijumfa u njima.

Najvidljiviji skok u odnosu na prošli i prethodne klonove Panzer Generala jeste grafika. Panzer Corps 2 pokreće Unreal Engine 4 koji obezbeđuje kvalitetnu i zumabilnu izometrijsku perspektivu i znatno veći nivo detalja na terenu i među jedinicama. Ako ste veteran serijala, odmah ćete pomisliti na nesrećni Panzer General 3D Assault, ali bojazni nema – PC2 je pregledniji, udobniji i ima bolji interfejs u odnosu na taj ćorak.

Suština gameplaya nije dirana, ali je suptilno modifikovana. Zalihe, recimo, više ne morate da popunjavate ručno za svaku jedinicu, gubeći jedan potez, već se supply automatski popunjava u svakom potezu za svaku jedinicu koja nije opkoljena. Ovo s jedne strane eliminiše manuelno smaranje, dok s druge motiviše igrača da u borbi računa na manevar i korišćenje motorizovanih i oklopnih jedinica kako Bog zapoveda. Igri u celini dodat je i zanimljiv RPG aspekt, koji se pre svega ogleda u karakternim plusevima i minusima za generala-avatara kog pravite na početku kampanje. Sistem je baziran na poenima, gde svaki bonus povlači kompenzaciju u vidu jednog penala. To birate iz menija, praveći najrazličitije kombinacije; na primer: „ekspert za oklopno ratovanje” koji pati od „nesuglasica sa štabom, koji novu opremu dobija kasnije od drugih komandanata” (ukratko, ponuđeni upgradeovi jedinica se pojavljuju kasnije). Drugi element role-playa jesu heroji, koji se spontano rađaju u teškim borbama i koje po želji možete dodeljivati izabranim jedinicama i time im povećavati ubojitost ili im obezbediti neki interesantan borbeni perk. Panzer Corps 2 možete da igrate u Ironman modu, čime igru efektivno pretvarate u strateški roguelike koji vam ne daje mnogo šansi za greške. Ne znam za vas, ali ja ću da se okušam u takvoj kampanji kad se dokopam full verzije igre – izlivi besa, izlivi šmesa, ionako je vreme da menjam miš i tastaturu...

Panzer Corps 2 je skoro gotov – ako ne bude iznenađenja, punu verziju igre moći ćemo da igramo već 19. marta.