Siniša ŠEŠLAK

1. februar 2020.

Zahvaljujući tehnološkom napretku, svedoci smo aktivnosti nekoliko velikih disruptor kompanija u svetu koje su počistile cela tržišta i ubile neke od divova svog zanata. Tako imamo Amazon koji je uspešno promenio maloprodaju, eliminišući usput par dinosaurusa. Uber je na glavu okrenuo globalnu taksi filozofiju. Airbnb je presložio ugostiteljstvo... i lista je sve duža i duža. Male ideje se pretvaraju u velike kompanije, rušeći do tad prihvaćena pravila i igrače. I čini se da je to trend svugde sem u bankarstvu. Celokupna finTech industrija uspela je da napravi velike promene na berzama, u trgovini, računovodstvu i finansijama, ali ne i u bankarstvu. Možda zato što je bankarstvo poslednji bastion našeg sistema, ono koje čuva naše vrednosti i naš rad koji smo pretvorili u novac; možda baš zato smo ga gradili toliko čvrsto da ne može lako, ili uopšte, da se promeni. I možda je upravo to i razlog zašto mu verujemo. Najbolji „napad” koji je postojao na trenutni bankarski sistem bila je pojava kriptovaluta, ali su se i same razbile o strmi zid koji dočeka svakoga ko uđe u arenu finansijskog sektora. U poslednje vreme, Mark Zuckerberg valja nešto iza brda pokušavajući preko Facebooka, u saradnji sa nekim velikim globalnim igračima, kao što su Visa i Mastercard, da lansira novu kriptovalutu nazvanu Libra i da sa njom proba da malo poremeti trenutni bankarski sektor. Nakon velikih najava, trenutno stanje ne izgleda obećavajuće.

Ceo bankarski sistem napravljen je da bude težak za ulazak: ne može tek tako da se osnuje banka, potreban je osnivački kapital, infrastruktura, ispunjavanje stotine različitih regulativa, i gotovo da je nemoguće zamisliti da neki startap bude banka u današnjem smislu te reči. Postoje različiti startapi koji nude neku od bankarskih usluga sa nekom novom idejom, sa nekim vicem u usluzi, ali nikad i cela banka kao startap. Kao što smo naveli, mi kao društvo nikada nismo ni hteli da to tako bude, jer novac predstavlja naš uloženi trud i ne želimo da sumnjamo u njega; želimo da bude bezbedan u sistemu koji je bezbedan. Ipak, otvaranje bankarskog sektora i ostavljanje što više prostora novim tehnološkim inicijativama je nešto što se neminovno dešava, iz više razloga – od zahteva korisnika, preko vlasnika, do regulatora, svi traže veću usklađenost bankarskog sektora sa tehnološkim napretkom.

Upravo takva jedna inicijativa je došla od regulatora lično. U pitanju je PSD2 (Payment Service Directive) regulativa koja je naslednik prethodne PSD regulative. Radi se o unificiranom sistemu plaćanja unutar EU zone, nešto slično ACH (Automated Clearing House) u SAD. Zašto je to bitno? PSD i kasnije PSD2 regulativa, usmerene su na regulisanje platnog sistema unutar čitave EU, pre svega misleći na nove trendove, tehnologije i igrače koji se pojavljuju. PSD2 ne samo da čini sistem plaćanja jednostavnijim, bezbednijim, tehnički superiornijim i usklađenim sa razvojem tehnologije, nego istovremeno nogom otvara vrata za startape i omogućava im da uđu u svet bankarstva.

PSD2 sistem omogućava svakom vlasniku bankovnog računa da ovlasti treću stranu da naplati određen iznos sa njegovog računa u banci ili povuče određene informacije. To faktički znači da startapi mogu imati pristup računu nekog fizičkog lica samo na osnovu ovlašćenja koje to fizičko lice izda svojoj finansijskoj instituciji. Ovo je otvorilo pregršt mogućnosti, a fintech firmama je omogućilo da banku prosto marginalizuju i koriste kao nekoga ko pruža uslugu ili infrastrukturu.

Pre nego što se pozabavimo time, prvo moramo kratko objasniti šta je SEPA (Single Euro Payments Area). SEPA predstavlja inicijativu objedinjavanja celokupnog EU platnog sistema i upravo je prvobitni PSD bio osnova za uspostavljanje SEPA. Unutar SEPA su doneti standardi za klasifikaciju i praćenje platnog prometa, pa su tako mnoge stvari standardizovane, kao na primer vrste plaćanja koje su standardizovane kodovima za gotovo svaki tip transakcije.

PSD2 regulativa omogućila je običnim korisnicima da raspolažu servisom, odnosno svojim računom i da taj isti servis daju u ruke nekoj trećoj strani, bez obzira na to da li je u pitanju neka druga banka ili kompanija. Tako je moguće ovlastiti svog snabdevača internetom, gasom, vodom ili stanodavca da redovno vrši naplate na na mesečnom nivou, kako računi dolaze, bez potrebe da korisnik brine o tome da li će možda zaboraviti da plati. Sistem je omogućio da se instant plaćanja obavljaju u roku od 10 sekundi, u svako doba dana i noći. Ali, to je tek početak, jer su mogućnosti koje PSD2 nudi prilično daleko od trenutnog nivoa tehnologije. Tako je teoretski moguće kreirati porodične grupe računa i upravljati njima putem jedne mobilne aplikacije, što je izvodljivo zahvaljujući autentifikaciji i prenošenjem ovlašćenja, ali to još uvek nije zaživelo. Ako na sve to dodamo da je tehnologija učinila da plaćanja postanu jeftinija i bezbednija za krajnjeg korisnika, jasno je da je svaka prepreka za popularizaciju ovog standarda uklonjena.

Sada dolazimo do bitnog dela. Poznato je da banke predstavljaju prave rudnike informacija, da poseduju, pored ličnih podataka o klijentima i podatke o njihovom načinu života, troškovima, primanjima. Ukoliko je moguće imati pristup takvim informacijama putem PSD2 regulative, to znači da je za nove mlade kompjuterske genijalce upravo pronađen Eldorado koji treba da posete. Tolika količina informacija može da se koristi za različite vrste targetinga sa preciznim novim tehnologijama, kao što su recimo neuronske mreže. Jedino što ostaje kao izazov jeste kako nagovoriti nekoga da dozvoli pristup svim tim privatnim podacima. Možda najbolji i najlakši način jeste nudeći mu nešto u zamenu, kao što je, recimo, kvalitetan proizvod u vidu aplikacije koja objedinjuje sve račune svih članova porodice i omogućava njihovo upravljanje. Da bi takva aplikacija radila, svi korisnici računa morali bi da daju ovlašćenja aplikaciji da ima kontrolu nad njihovim računima. Ovlašćenja se kreiraju pojedinačno za svaku finansijsku instituciju.

I tako se otvorilo pravo takmičenje među kompanijama u EU, i globalno, koje se dovijaju na sve moguće načine kako da iskoriste PSD2. Neke su tu da se nađu bankama i da im pomognu da lakše prebrode transformaciju, dok su druge tu da probaju da budu jedna od „onih” kompanija koje će da poremete tržište. Regulatori u EU su na najdirektniji način otvorili tržište platnih sistema svakome ko ima ideju.

Da bi se uopšte započelo igranje sa PSD2, potreban je sandbox sistem u kome se mogu isprobati osnovne mogućnosti, počevši od autentifikacije i provere računa. Na početku takvih sistema nije bilo puno, ali danas govorimo o desetinama raspoloživih sandboxa na kojima možete da isprobate protokole i prilagodite ih svojim potrebama. Jedan takav sandbox je Open Bank Project fintech kompanije iz Berlina (github.com/OpenBankProject).

Ono što je bitno naglasiti jeste to da su sve banke već bile prinuđene od strane regulatora da prilagode svoje API-e prema PSD2 protokolima. Na internetu postoji redovno održavana lista od strane developera, koja sadrži sve poznate banke koje imaju svoj API prilagođen i otvoren za eksperimentisanje sa PSD2. Lista se može naći na www.openbankingtracker.com.

PSD2 je tehnologija sa neverovatnim potencijalom, ideja koja može biti pravi game changer u EU kada su u pitanju banke. Ipak, kada dublje zakopamo ispod površine i prođemo kroz API-je, uvidećemo da se banke nisu baš najbolje snašle. Ili trenutno nemaju potrebu za time. Tako se u većini slučajeva nalaze samo osnovne API funkcije, bez nekih dodatnih mogućnosti upravljanja servisima banke. Tek retke su uključile i API servis za kredite, kartice, i slične usluge. Trenutno ne postoji ni usaglašen način nekih osnovnih stvari, kao što je OAUTH standard, pa će se desiti da programski kôd koji ste spremili za jednu banku morate za drugu da pišete potpuno „od nule”.

Generalni utisak je da je posao i dalje nedovršen, da se PSD2 samo dohvatio u koštac sa realizacijom jedne odlične ideje, ali da će sve morati da se završi sa nekim PSD3 ili PSD4. Ova inicijativa je mrtav ugao koji moraju da iskoriste fintech kompanije da bi napravile razliku na tržištu, jer ovo, zapravo, nikad i nije bilo namenjeno njima. Evropska komisija se odlučila za ovaj potez u želji da razbije duopol na kartičnom tržištu EU, napravivši regulativu koju banke treba da iskoriste. Upravo ta regulativa je ostavila jako puno nebranjenog prostora za male fintech firme da se uključe u bankarski segment u razmerama u kojima nisu ni slutile.

U svakom industrijskom dobu postoji taj zlatni trenutak u nekoj grani industrije koji kada se propusti, više ne može da se vrati, a nakon toga je kasno uključiti se, jer su karte već podeljene. Trenutna spora faza adaptacije PSD2 regulative i razvoja konkretnog biznis plana oko same regulative je upravo taj trenutak koji se čeka da se iskoristi. Da li će to biti vaš fintech koji će to iskoristiti, zavisi samo od vas.