O. POPOVIĆ

1. februar 2020.

Naziv za igru nam je zvučao simpatično i čim smo se našli u ulozi čikice sa poslužavnikom potrudili smo se da obavimo zadatak koji nam je ubrzo postao jasan. Vi ste u ulozi gospodina Vimpija koji grabi jedan poslužavnik čim izađe iz bezbedne zone na levom kraju ekrana. Dolaskom na desni kraj poslužavnik biva zamenjen za jedan od tri predmeta, koje je potrebno doneti nazad odakle ste krenuli. U tome vas ometa zeleni vanzemaljac koji vam krade predmete i neki žuti protivnici koji će vas pojesti i oduzeti život. Kada ste preneli čep, poklopac i sir, ako smo uopšte dobro identifikovali predmete, prešli ste nivo.

Tada se dešava nešto neočekivano. I nama su se, uprkos uzrastu u kom nismo znali mnogo toga o svetu, u glavi povukle dve ručne kočnice. Zašto bi iko napravio prvi nivo igre po sopstvenoj ideji, a ostale kao klonove Burger Timea? Odgovor je da je Wimpy lanac restorana koji, interesantno, i dalje posluje, dok je igra jedan od ranih vidova reklamiranja preko kompjuterskih igara.

Burger Time nivoi solidno su urađeni, iako nešto lošiji od originalne konverzije. U jednom od nivoa pojavljuje se protivnik koji nam ne lični ni na šta od priloga koji se stavljaju u hamburgere. Štaviše, mislimo da se radi o jednom od najjezivijih sprajtova koje smo videli u igrama na C64, pa nas je jednom posetio i u snovima. Na kraju, dobili smo simpatičnu, ali prosečnu igru koja pored Burger Timea ima i dodatni nivo.