Kada mi san neće na oči, imam ritual. To nije brojanje ovaca, kako preporučuju. Širom otvorenih očiju stigla sam do 1000, i dalje gledajući u plafon mračne sobe. Da li zbog moje avanturističke prirode izgrađene odlascima u prirodu i pecanjem u ranom detinjstvu ili zbog gledanja „Plave Lagune”, moji rituali uspavljivanja se malo razlikuju. Volim da zamislim sebe u situaciji usamljenog brodolomnika ili izgubljenu u dubokoj šumi ili otetu od strane prijateljski nastrojenih vanzemaljaca. Ostavimo ovo poslednje za neku drugu priliku. Oni koji na svojim računarima instaliraju Green Hell, open world survival simulator, avanturu poljskog studija Creepy Jar, imaće priliku da iz relativne bezbednosti svojih toplih domova iskuse kako izgleda preživljavanje u amazonskoj prašumi.

Nemoguće je ne povući paralelu između prošlogodišnje igre The Forest i Zelenog Pakla. Igre su toliko slične da je u domenu teorije da ovi potonji nisu našli barem deo inspiracije u Šumi. Ipak, moramo da se ogradimo i kažemo da ovo nije rip-off, već više varijacija na temu preživljavanja u divljini uz prstohvat soli i inovacija (čitaj high-tech gedžeta i parazita).

Green Hell počinje iskrcavanjem na obalu Amazona ili neke druge blatnjave prašumske reke i rastankom od bolje polovine, Mie. Ona ostaje u čamcu, ali ostajete u vezi preko toki-vokija (gedžet). Razlog dolaska u Amazoniju je ono što svi antropolozi imaju želju da rade, a što obično za posledicu ima kraj karijere na ražnju u vidu nedeljnog ručka plemena koje su došli da istraže. Tako nas barem filmovi uče (legendarni „Cannibal Holocaust” i malo noviji ali takođe brutalni „Green Inferno”). Iskreno, mislim da u stvari svi oni potajno dolaze da probaju Ajahuasku i ostale psihodelije iz džungle i unesu malo živosti u svoje dobro plaćene poslove, udobne krevete i hipsterske/profesorske živote. To već mogu da razumem. I mama bi sine.

Nakon kratkog rastanka, sa Miom se ponovo nalazite u kampu i prolazite tutorijal koji vas uči nekoliko osnovnih stvari: kako da koristite ranac, dnevnik, kako da pravite stvari, kako da podložite vatru i kako da koristite drugi gedžet, pametni sat. Pametni sat osim kao pokazivač vremena služi i kao kompas, ali i kao indikator zdravlja. Na jednom od ekrana možete videti kako ste uhranjeni i hidrirani.

Glavna razlika između Šume i Zelenog Pakla je u tome što novija igra zalazi u sitna crevca koja se tiču samog preživljavanja. U The Forest je to malo rudimentarnije, ali za moj ukus funkcionalnije. U Green Hell morate da vodite računa o količini vode, ugljenih hidrata, masti i proteina koje ste uneli u sebe (možda su malo preterali). Tu su i pijavice, crvići, paraziti iz vode ili hrane. Pozdravite i zmije, paukove, škorpije, krokodile, jaguare! Dodajte i neprijateljski raspoložene ratnike koji vas love, dok snajke u selu delju ražanj. Kada se sve to spakuje u jedno, vaš pokušaj da spasite saputnicu, koja je u međuvremenu naravno oteta, postaje bolan niz pokušaja i neuspeha. Obećavamo gomilu pogibija i bolnih umiranja dok ne pohvatate konce preživljavanja.

Na početku igre imate opciju odabira težine i gotovo smo sigurni da će većina, nakon gomile bezuspešnih pokušaja, isključiti neke od opcija koje služe simuliranju realizma i krenuti u istraživanje džungle.

Džungla je fenomenalna. I grafički i zvučno. Level: vilica otvorena u neverici. Zvuci džungle preneti su toliko verno da igranje noću sa slušalicama (i samo tako preporučujemo) izaziva žmarce. Grafički, igra je praznik za oči. Smene dana i noći, zlatni sat u sumrak, džungla obasjana mesečinom, tropski pljusak... Sve zaslužuje aplauz. Ovacije za poljski tim koji je sve to izveo uz relativno normalnu hardversku zahtevnost.

Iako mi je The Forest legla bolje nego Green Hell, možda zbog priče, jednostavnijeg kraftinga i mutanata, Zeleni Pakao zaslužuje svaku vašu pažnju. Bez obzira na to da li ste uživate u survival naslovima opušteno, vikendom ili ste hard core, cena od 20-ak evra na Steamu je bagatela za igru koja će vam gotovo sigurno uzeti nekoliko desetina, a potencijalno i stotina sati.