Mnogo volimo opisivanje igara, ali smo prilikom recenzije igre RIOT došli u iskušenje da celu tu spisateljsku rabotu preskočimo i samo prekopiramo tekst iz rubrike „Prvi utisci” od pre tačno godinu dana. Što se stvari više menjaju, to više ostaju iste, glasi izreka, kojoj ne možemo potvrditi verodostojnost. Ipak, RIOT nas primerom uči tome da se stvari sigurno ne menjaju, ako odgovorni ne ulože trud da ih promene. Da bi funkcionisao pristup „ako nije pokvareno - ne popravljaj”, ključno je da stvar ne bude pokvarena na početku. U RIOT su dodavane misije, oprema, narativna podloga i još štošta, ali je jezgro igre, mehanika ostala skoro nepromenjena (čitaj: loša kao što je i bila). Sem toga, igra vizuelno sad deluje još gore, pošto smo u međuvremenu odigrali par prelepih ostvarenja u kojima je sličan dizajnerski pristup izveden bolje.

RIOT, koji bismo darežljivo opisali kao strategiju, jeste igra u kojoj ćete voditi razne demonstrante koji bi nešto da promene u njihovim zajednicama ili organe reda dotičnih zajednica kojima je stalo da spreče rulju koja je njihov grad došla da ruši. Pored četiri „kampanje” gde su oskudnom naracijom povezane po četiri misije smeštene u Španiju, Italiju, Grčku ili Egipat, u gotovoj (ironično jeste gotova, ali ne u smislu da je završena već kao onaj čika što su kod nas onomad protestvovali) igri je prisutan i globalni mod. Globalni mod je tridesetak povezanih misija diljem matične nam planete gde funkcionišu slična pravila kao u svakoj od kampanja. U globalnom modu se oprema (i unikatne vođe protesta - još jedna novina) otključava iz misije u misiju, a politički skor se prenosi celim trajanjem. Među novim misijama su, tako, i Nova ukrajinska revolucija, francuski Žuti prsluci i protesti za nezavisnost Katalonije. Bez obzira na to koju stranu izaberete, između misija ćete biti počašćeni kratkim i nebuloznim cutscenama u kojim vam se obrazlažu zla današnjice koja su generalno izazvana od strane vlada i kompanija i koje uglavnom nemaju veze sa tematikom misije koju sledi. Iako ima čegevarisanja, izrečeno nije uvek sporno, sumnjamo da postoji veći broj ljudi koji se iskreno zalažu za to da plutokrate unište životnu sredinu bez obzira na partiju i ideologiju, ali čak i tačne, konstatacije su predstavljene veoma pojednostavljeno. Nije pisanje loše zato što se ne slažemo sa latentnim sentimentom odobravanja i ohrabrivanja protesta i nereda, već zato što je jednostavno loše i oskudno. Neko iz dev tima je očigledno smatrao da se ciljnoj grupi igrača koji su se tokom bete bunili na nedostatak pozadinske priče baci malo njima bliske ideologije. Onda je to ovako otaljano i može se reći da je gore nego što je bilo. U svakom slučaju, od prave narativne i simboličke dubine, kakvu je naslov ove tematike mogao da ima, nema ni traga.

Da li se ideološko skretanje prelilo i na gameplay - to nikada nećemo znati, pošto je razlika u težini igre kada ste u ulozi pripadnika organa reda frapantna. Da li je to kazna igračima koji bi da budu plavci, kontriranje opštoj ideološkoj klimi igre putem pokazivanja kako je lako rušiti i buniti se, a teško održavati red ili prosto nesposobnost da se igra balansira kako treba i AI protestanata ukroti, nećemo znati. Ono što znamo je krajnji rezultat u kome su policijske misije sa držanjem teritorije čist pakao, jer protestanti kao voda svuda prodru. Da stvar bude gora, njihov tajmer je stalno isti, dok se pandurski resetuje prilikom svakog preuzimanja, tj. njihov stalno kuca dok vi treba da izdržite ceo minut u kontinuitetu dok se dešavaju apsurdna provlačenja kroz vaš kordon. AI je i dalje katastrofalan, obe strane su i dalje više nego izgledne da se samopovrede, dok kompjuter ni najmanje ne deli igračevu brigu oko političkih poena, te koristi svaku priliku da sukob eskalira, i kao policija, a pogotovo kao demonstranti. U igru je ubačen i multyplayer koji nismo imali prilike da testiramo pošto zaista nemamo prijatelje kojima želimo toliko da napakostimo. Ubačen je i editor nivoa.

Riot može izgledati lepo samo nekom ko je do malopre vršio igračko druženje sa Drugaricom ili Komodorom i uz to je pre sedanja za Civilni nemir utolio želju za pejoteom ili sličnom halucinogenom supstancom. Volimo pikselizovanu grafiku, ali nevezano za bilo čije estetske dojmove, grafika, bilo kakvog kvaliteta ili tipa, mora da bude funkcionalna, što kod Riota apsolutno nije slučaj. Modeli nisu dobro dizajnirani i pospešuju zabune kad se više ljudi nađe na jednom mestu, što je opet posebno problem kada ste murija. Problem nedostataka konteksta je rešen ubacivanjem nekog nesuvislog baljezganja, dok je problem užasnih zvučnih efekata rešen time što su oni manje učestali. Nije da se žalimo što ima manje „uhhh” i „ahhhh”, ali možda je problem mogao da se reši nekim proaktivnijim pristupom. Bagovi su u dobroj meri otklonjeni, ali su i dalje prisutni, iako se nama nije desio nijedan ozbiljniji problem.

Igra je slaba sa narativne, audio-vizuelne i mehaničke strane, ali nije neigriva. Pošto smo dosta igrali, možemo reći da je moguće ignorisanje propratnih tekstića i ružnog sadržaja na monitoru, dok će nekom (mazohisti) možda hirovitost kompjuterski vođenih bundžija biti izazov više. Generalno ne želimo da za igru koja nije neka prevara ili nefunkcionalno đubre kažemo da je ne treba igrati, ali Nered (što dobro opisuje i samu igru) svakako ne bismo preporučili nikom, osim možda mlađanim dizajnerima koji treba malo da ogledaju i vide šta ne treba da rade. Deluje da je razvojni tim bio očaran svojim konceptom igre do te mere da nisu smatrali za shodno da ga realizuju na iole kompetentan način.