Dan prvi: „Ovo je sve što si zgrabio, kapetane? Ajd’ nek ti bude, snaći ćemo se nekako.” Pre tri godine, svetlost ekrana ugledala je igra 60 Seconds!, inspirisana nuklearnim udarom, bojazni koja je za vreme hladnog rata i te kako bila aktuelna međ’ američkim življem. Postavka je bila jednostavna: u ograničenom vremenskom periodu, na glavi porodice je da se što bolje opskrbi zalihama, a zatim da sa odabranim ukućanima sačeka pomoć u atomskom skloništu. Istovetna premisa upotrebljena je i u ovogodišnjoj crnohumornoj simulaciji preživljavanja 60 Parsecs!, samo što je ovog puta nuklearni udar globalni, pa sreću treba potražiti van naše planete.

Kao kapetana svemirskog broda i nadređenog preživelima, početna pozicija zavisi od tri režima igranja koja su na raspolaganju: Space Drill, Voyager i Survival. Prvi je tutorial tokom koga birate jednog od dva ponuđena kapetana i ukoliko u početku ignorišete uputstva, imate lufta da istražite prostorije, potencijalne članove posade (maksimalno troje) i predmete do kojih ćete hitati kada zlokobna štoperica krene da otkucava. Direktno na ovu poziciju vodi vas režim Voyager, gde mahnito prikupljanje zaliha sledi odmah nakon izbora kapetana, čiji je izbor sada proširen za još tri lika. Svakog od njih odlikuju različiti nivoi triju sposobnosti (Agility, Intelligence, Strenght) i svaka će u nekom trenutku zatrebati tamo gore. Isto važi i za predmete koje ubacujete u otvor šatla, jer kako igra daje do znanja: osnovni zakon u svemiru je onaj Marfijev. Survival zaobilazi sve ove potencijalne nedoumice. Osim izbora nadležnog, sve ostalo vas nasumično čeka na brodu. Pored bezbednog prizemljenja i prizivanja pomoći, svaki od likova ima i svoj lični cilj, koji treba uzeti u obzir pri izradi taktike.

Dan sedmi: „Pohvalna je tvoja plemenitost kapetane, spasao si čak troje ljudi od brze smrti kod kuće, da bi sada lagano umirali od gladi jer smo zalihe supe prebrzo potrošili.” Borba za preživljavanje posade i opstanak ljudske vrste je potezna i odvija se dan po dan. Raspoloženje i pouzdanost putnika zavisi od sitosti, fizičkog i mentalnog zdravlja i sveukupnog morala. Glad se rešava klopom, dok su za fizičko i mentalno zdravlje zaduženi prva pomoć i čarapa sa prišivenim očima koja svemirsko ludilo vraća na normalu. Šatl takođe ima svojih prohteva. Pukotine na reaktoru, ventil koji je popustio, poklopac koji treba pričvrstiti, sve će to zahtevati lepljivu traku, upaljač, lopatu, priručnik ili nešto deseto (čega po pravilu nema). Pošto se svaki od ovih predmeta troši na rešavanje problema, dobro će doći Crafting module, mašina za kruženje materije koja, koristeći tri sirovine (energiju, minerale i hemikalije), proizvodi, reciklira, unapređuje ili popravlja svu opremu na šatlu. Primera radi, sa njom je moguće reciklažom dobiti određenu količinu hemikalija, od kojih se dalje može proizvesti supa. Poželjno je da bude stalno uposlena, jer se nikad ne zna kada će nešto zatrebati, a zatrebaće sigurno. Bitan faktor koji treba uračunati je i taj da proizvodnja nekih predmeta traje jedan dan, dok su za druge neophodna dva ili tri. O tome koji je problem iskrsao, sa čim, sa kim ga rešiti ili pak ignorisati kad nema druge, informiše AI glavnog kompjutera pod imenom A.S.T.R.O., koji i sam povremeno zahteva pažnju poput ostalih članova posade. Koliko se mudro odlučivalo prethodnog dana, saopštiće Starlog, čiji se izveštaji, kako dani odmiču, iščekuju sa sve većom strepnjom.

Dan 12.: „Odlično sletanje kapetane! Osim sitnice zvane komunikator, koja je, eto, od ključnog značaja za misiju i celokupne posade, ništa nije havarisano.” Prizemljenje na drugu planetu predstavlja svojevrsnu prekretnicu u igri. Članovi posade, do tada mahom beskorisni paraziti, sada postaju presudni za dalje napredovanje. Na scenu stupa Expedition System, koji daje uvid u teritorije na planeti koje bi trebalo istražiti. Svaka od ovih lokacija nudi različite sirovine, ali i rizik po jednočlanu ekspediciju, pa će odgovarajuća oprema sa kojom je šaljete (npr. gas maska za toksično okruženje) biti odgovorna za stanje u kom se poslat/poslata vrati, ako se uopšte vrati. Eventualna pomoć, na veoma dugom je štapu i nije bezuslovna. Za razliku od nje, neprijateljski nastrojeni svemirski pirati, odredi ubilačkih robota i sovjetski kosmonauti, mnogo su bliže i pored uobičajenih problema sklonih nagomilavanju, neminovno napadaju onda kada ne treba. U ovakvim trenucima, teško je oteti se utisku da uspeh u igri više zavisi od „podeljenih karata”, nego li promišljenosti igrača.

Dan 31.: „Ha, glupi Astro, gas uopšte nije toliko otrovan. Emmete ’oćeš supu? Emmete...” Šašavim crtanim izgled 60 Parsecsa! podseća na ilustracije Boba Živkovića i nagoveštava uvrnutu zabavu, koju neretko isporučuje. Igra nudi impresivan diverzitet, od odabira posade (koju može činiti i sam kapetan), preko svega što će tu posadu kasnije snaći i gotovo šahovsko mozganje o više poteza unapred, čime kod igrača provocira tvrdoglavost i radoznalu posvećenost. Nažalost, upravo u ovome je i najveća njena mana. Žongliranje sa toliko čunjeva neminovno iscrpljuje i dovodi do nepromišljenog poteza, koji u nedostatku save opcije, premotava priču na bolni početak. Muzička, Doktor Who-ovska pratnja, takođe, ne pomaže. Iako prigodna, brzo postaje monotona i počinje da nervira.

Dan 79.: „Kapetane, neprijatelj se ukrcava na brod, ali nema brige, laser će bagru rasterati. Kako nema lasera? Dao si laser ekspediciji za regiju gde preti radijacija? Kako će laser da ga zaštiti od radijacije? Ja lud? Pa ko sve ovo vreme priča sa čarapom?!?...”