Tokom poslednjih pet-šest godina, autori video-igara sve češće zaobilaze tradicionalne igračke žanrove i bave se eksperimentalnim formama koje istražuju narativne mogućnosti video-igara. Ruku pod ruku sa tim ide još jedna savremena pojava u svetu igara - ozbiljno bavljenje „teškim” temama. S jedne strane, svakako je pohvalno to što autori dolaze do novih načina da predstave svoje priče, što se ne bave isključivo komercijalnim temama i što se igre sve češće posmatraju kao ozbiljna vrsta umetnosti. S druge strane, to ne znači da treba da uzdižemo i slavimo svaku narativnu igru koja se bavi teškim temama. Iako je scenario igre Hellblade, na primer, bio dosta slab, većina kritičara je pohvalila priču te igre, i to isključivo zbog toga što se bavila mentalnim poremećajem glavne junakinje. Slično važi i za igru Anamorphine, čiji je prijem na Steamu uglavnom pozitivan, ali ona, nažalost, nema bog zna šta da ponudi. Niti je ovakva igra u 2018. godini inovativna, niti je u pogledu naracije iznad nivoa neupečatljivog amaterizma.

Anamorphine je „simulator (uzbudljivog) hodanja”, koji tokom sat i po vremena, koliko igra traje, pokušava da isprede potresnu priču o čoveku čija žena (devojka?) izvršava samoubistvo nakon biciklističke nesreće. Glavni lik mora da nauči kako da nastavi sa životom nakon ovog tragičnog događaja, što je ujedno i glavna tema igre. Priča je nadrealna i nelinearno ispripovedana, dok su sve informacije date bez dijaloga, putem vizuelne simbolike. Nažalost, simbolika je prvoloptaška, a u igri nema dovoljno detalja u vezi sa dvoje glavnih likova, koji do kraja igre ostaju potpuno nerazrađeni. Zapravo, ova igra je toliko lišena detalja i sadržaja, da deluje kao da bi bolje funkcionisala kada bi trajala bar pola sata kraće. Svi događaji su izuzetno opšte i generično predstavljeni, te će samo malobrojni igrači moći da se poistovete sa nedorađenom skicom koja je prisutna umesto glavnog lika.

Uz sve to, Anamorphine ima i niz tehničkih problema. Grafika je ružnjikava i poprilično zastarela, čitava igra se odvija na nekoliko istih lokacija koje se menjaju u skladu sa pričom i simbolikom, isti asseti se ponavljaju kroz celu igru. Tu je i poprilično čudno upravljanje likom (posebno tokom čestih vožnji bicikla po jednoličnim predelima), dok je pomeranje kamere pomalo rogobatno, ma koliko vremena proveli u podešavanjima. Zapravo, neki igrači se žale da nisu mogli da završe igru jer izaziva motion sickness. Ja nisam ništa osetio tokom samog igranja, međutim, kada sam nakon završetka igre izašao da jedem, prvo sam osetio blagu neprijatnost u glavi, a onda, nakon obroka, i pravu mučninu. Nejasno je da li je do toga dovela hrana ili igra, ali u svakom slučaju, zaobiđite Anamorphine.