Konzolni izdavači koji svoj projekat privode kraju pred sam kraj života jedne platforme imali su uvek nezavidan posao - odlučiti da li objaviti igru za platformu koja je u većem broju domova, ali tehnički inferiornija, ili stisnuti zube i juriti novu generaciju. Ubisoft je krajem 2014. godine, kao devojčica iz reklame, rekao „zašto ne oba?”. Tako je istovremeno objavio dve igre u serijalu Assassin’s Creed - Unity i Rogue - od kojih je potonja bila poslednje „bacanje mrvica” igračima konzola Xbox 360 i PS3 pre nego što njihove makine zameni novi, sjajniji hardver.

Za razliku od Unityja, Rogue nije istraživao novu eru ljudske istorije, sa novim prilikama za češkanje stražara skrivenim bodežima. Umesto toga, Rogue nas je vratio u zlatno doba gusara i bio je svojevrsna nezavisna ekspanzija za četvrti Assassin’s Creed. Ubisoft se vodio čistom logikom, jer se ljudima toliko svidelo gusarenje u igri Black Flag da je nekako bilo očekivano da se spin-off više posveti imitiranju morskih vukova, nego parkur baticama sa kapuljačama. Mada ima i toga više nego dovoljno.

Ponovo pričamo o igri Assassin’s Creed Rogue, tri godine i kusur meseci kasnije, jer je izdata remaster verzija za aktuelne konzole (izuzev Switcha, nažalost). Ubisoft je odlučio da malo povuče ručnu sa štampanjem novih igara iz ovog serijala a kako je Origins praktično postao zlatna guska za Francuze, okrenuli su se reizdavanju prethodnih igara. Tih igara, iznenađujuće, praktično da nije preostalo za reizdavanje jer se skoro svaki naslov iz prebogatog serijala AC već u nekom obliku pojavio na PlayStationu 4 i Xboxu One, pa je Ubisoftu ostalo samo još da prepakuje originalni Assassin’s Creed i njegovo treće poglavlje.

Kako smo o igri već pisali pre tri godine (SK 4/2015), podsetićemo se samo onoga što je Rogue doneo serijalu, kao i da li je ovo izdanje vredno vašeg vremena, a i novca. Glavni frajer je ovoga puta Šej Kormak, harizmatični Irac užasno izveštačenog naglaska, novi kolačić u redu asasina koji tek treba da se dokaže pred svojim kolegama. Smeštena u, većini stanovnika planete Zemlje, nezanimljiv period Sedmogodišnjeg rata, igra će vam dati kormilo u ruke i pustiti da divljate širom Atlantskog okeana u potrazi za templarskim artefaktima i brojnim odgovorima oko toga šta je Šeja spopalo u životu. Cela epopeja će od vas zahtevati nešto manje vremena nego tipičan naslov AC sage, što je donekle u rangu sa time da se ova igra ne vodi kao punokrvni nastavak (iako, srećom, nije smandrljana i uvredljivo kratka, kao što je bio Revelation). Takođe je iznenađujuće i koliko je igra linearna. Gotovo je nemoguće pobeći osećaju da vas poluge igre stalno vuku za ruku ka sledećem poglavlju priče, markeru na mapi i nekom od mnogobrojnih fetch questova kojima misije obiluju.

Temeljni igrači, koji vole da očiste svako utvrđenje i ispostavu pre nego što nastave dalje, imaće opet pune ruke posla, ali više sa sakupljanjem brojnih drangulija, nego sa sporednim misijama. Kao i u igri Black Flag, vaš brod je svojevrsni drugi protagonista i biće vam potrebno poprilično vremena i materijala dok sve ne upicanite po svom ukusu. Kada ste na pučini, vaša posada će vas upućivati na detalje priče ili pevati mornarske pesme (koje takođe pronalazite u lukama), a slobodno more znači i više nego dovoljno prilika da se uputite u prezabavne pomorske bitke sa suparničkim lađama. Plovidba i pomorska pucnjava su izuzetno zabavne, iako poprilično jednostavne i bez previše izazova ukoliko ne srljate direktno u čitave flote. Na moru ćete okvirno provesti dve trećine cele igre, tako da su se dizajneri potrudili i da vam stalno daju nešto da radite. Jedini minus bismo ovde dali misiji tokom prve trećine igre koja uključuje šunjanje brodom (da, šunjanje brodom!) kroz maglu, gde vas podizanje buke instant ubija. Srećom, ovo je veoma kratka deonica i ne ponavlja se kroz igru.

Ponovo omajstorisano izdanje Assassin’s Creed Rogue vas neće baš oduvati s nogu, naročito ukoliko ste igrali PC verziju pre tri godine. Sada je konačno, sa vizuelne strane, konzolna verzija sustigla onu sa PC-ja, možda čak i premašila kada se radi o iscrtavanju vegetacije. Sve ostalo je apsolutno identično PC verziji na najvišim grafičkim podešavanjima i tih nekoliko sitnih poboljšanja nećete ni primetiti. Ono što jeste veliko razočarenje su performanse, jer je igra zakucana na 30 sličica u sekundi, bez obzira na to da li je igrate u 1080p ili 4K na Pro/X konzolama. Zar beše remasteri nije trebalo da budu najimpresivnije izdanje igara? To je izgleda potpuno promaklo Ubisoftu kada su sastavljali to-do listu. Ako ništa, barem su izbegnuti tehnički problemi last-gen verzije kada se framerate vrteo na sve strane kao pijani gusar. Sadržajno, ova verzija je identična deluks izdanju originalne igre i, sem nekoliko đinđuva za Šeja i njegov brodić, kao i dodatne mini-ekspanzije, ne nudi apsolutno ništa novo igračima koji su već preorali ovu igru.

Takav je i zaključak za doterani AC Rogue - ovo je igra koja apsolutno nema razloga da se izdaje u 2018. godini, sem za malobrojne igrače koji su odbijali da igraju katastrofalno optimizovanu Xbox 360 ili PlayStation 3 verziju, a pritom nisu imali priliku da zavrte igru na PC-u. Kao neko očuvanje istorije, takođe nema poentu, jer je PC verzija živa, zdrava i, pre svega, povoljnija. Čak i kao spin-off namenjen AC fanaticima koji usled opsesivne kompulzivnosti konzumiraju sve što nosi logo Assassin’s Creeda, remasterovani Rogue sada nema šta novo da ponudi. Stav nam je isti kao što je bio pre tri godine kada smo testirali Rogue za PC: ako vam se svideo Black Flag, velika je verovatnoća da ćete se pristojno zabaviti i uz Rogue. Dodatni preduslov za zabavu je da ste nekako uspeli da sve ovo vreme propustite originalno izdanje igre.