Globalnoj igračkoj sceni nedostaje spektakularnih igara, naslova koji lepe za stolicu i stvaraju osećaj gledanja filmskog blokbastera u pretpubertetskom uzrastu. Kompanija Naughty Dog jedan je od poslednjih planetarnih ceremonijal-majstora koji radi takve stvari, a njihov serijal igara Uncharted naprosto nema alternativu u pogledu grandiozne realizacije akcionih spektakla kakve je Holivud štancovao pre nego što se sve pretvorilo u CGI. U poređenju sa akcionom konkurencijom AAA klase, Unchartedi su poput filmova s mladim Harisonom Fordom koji sijaju u sumornom svetu „Transformersa”, njihovih klonova i drugih klovnova.

Uncharted: The Lost Legacy prvobitno je bio zamišljen kao DLC za Uncharted 4, ali je tokom razvoja odlučeno da igra evoluira u samostalni naslov, doduše kraći (ali i jeftiniji) od proseka prethodnih igara. S obzirom na to da je Nathan Drake uspešno penzionisan u finalu Uncharteda 4, autori su tu priču ostavili završenu i posegli za bogatim rezervoarom protagonista i antagonista iz ranijih igara. Finalni izbor je podjednako iznenađujući i funkcionalan jer Chloe Fraser (Uncharted 2) i Nadine Ross (Uncharted 4) deluju kao da ceo život nisu silazile s ekrana. Izbor glavnog i sporednog ženskog lika nije učinjen radi nametanja nekakve „progresivne” SJW/feminističke agende ili standarda, već je sve odrađeno mnogo elegantnije, sa akcijom na prvom mestu, a sudarom karaktera na drugom. Tokom kampanje neposredno ćete kontrolisati Chloe, dok će Nadine vršiti funkciju borbenog asistenta i krajnje interesantnog sagovornika.

Svaki Uncharted kao polazište ima lov na blago, a ni The Lost Legacy nije izuzetak od tog zlatnog pravila. Ovoga puta cilj je Ganešina kljova (tusk of Ganesh), drevni indijski artefakt koji pored naših heroina intrigira i izvesnog Asava, lidera paravojnih formacija koje učestvuju u građanskom ratu. Taj rat je geopolitički nejasan jer se ne radi o šibanju oko Kašmira sa Pakistanom ili nekim drugim plauzibilnim uzrokom za sukob na indijskom potkontinentu, ali od jednog Uncharteda ne treba tražiti takvu vrstu verodostojnosti. Uglavnom, igra sledi obrazac prethodnih nastavaka i uspešno kombinuje akcione i puzzle komponente, spektakularne scene vožnje, bežanja i penjanja i druge elemente na koje smo navikli u Nejtanovim eskapadama. Svaki molekul igre, svaka scena i svaki prizor ispeglani su do neverovatnih granica čineći igru visokobudžetnim specijalitetom koji je podjednako atraktivan za igranje i gledanje. Grafički dometi igre takođe su klasa za sebe: zahvaljujući totalnom fokusu Naughty Doga na PlayStation 4, ova igra po visini kvaliteta vodi mrtvu trku sa Horizon Zero Dawn Guerilla Gamesa, koji je takođe Sonijeva ekskluziva. Eto, nije da od rigidne platformske ekskluzivnosti nema baš nikakve koristi...

Raniji Unchartedi su, takođe, koketirali sa open world segmentima, ali tek u ovom nastavku oni su u potpunosti prodisali. Čitavo jedno poglavlje u igri smešteno je na prostranu visoravan okruženu džunglom i prepunu ostataka drevne civilizacije u čije tajne pokušavate da proniknete i čije blago želite da prisvojite. U ovom potpuno nelinearnom segmentu imaćete zadatak da rešite seriju jednostavnih puzzli koje su raštrkane u ruševinama da biste otvorili prolaz u drevni grad kojem se istorijski trag odavno izgubio. Ostatak igre je kudikamo linearniji, tako da ovaj segment funkcioniše kao osvežavajuća promena tempa.

Značajan elemenat igre jesu puzzle koje (najčešće) otvaraju put za dalje napredovanje. Među njima ima zaista genijalnih, poput one u kojoj slažete figure u svojevrsnom „pozorištu senki” koje prikazuju Šivu, Ganešu i odsecanje Ganešine kljove sekirom, ali i superiritantnih poput skakanja s platforme na platformu u okruženju automatona koji pogrešan korak kažnjavaju sekirom u glavu. Globalno gledano, nijedna puzzla ne zahteva grandiozni um Slobodana Macedonića, već i mi ostali, uz manje ili veće zezanje, možemo da ih rešimo. Sledeći bitan element iskustva s igrom jeste borba s Asavovim trupama koja je odrađena u zdravom mixu pesničenja, likvidacija iz zasede i puškaranja iz zaklona. Ovaj element je suštinski identičan standardima koje je postavio Uncharted 4, što je sasvim OK jer prostora za neka posebna poboljšanja jednostavno nema, osim veštačke inteligencije protivnika koja je i dalje u rangu tuljana sa kalašnjikovom. U igri vas čeka i masivna doza „vertikalne navigacije”, penjanja i kačenja o stene, gigantske spomenike i hramove, kao i malo tarzanisanja uz pomoć kuke i kanapa. Očekujte snažne fleševe ka najboljim momentima Tomb Raider igara...

Uncharted: The Lost Legacy ima i multiplayer koji je (takođe) suštinski isti kao onaj u četvorci, uz dodatak novog oružja i skinova za likove. Tu je i survival, nova modifikacija kooperativnog horde moda u kojoj svaki talas protivnika donosi nova iznenađenja. Iako je u principu sekundaran single-playeru, multiplayer ove igre je srazmerno popularan u igračkoj bazi, tako da ljudi za mečmejking nikada ne nedostaje. Igra koja izdrži test „ponoć između utorka i srede” u mojoj knjizi ima zdravu budućnost na polju multiplayera, pogotovo u kontekstu činjenice da je mečmejking u nedelji kad je izašao Destiny 2 brz kao ranije.

Odgovor na pitanje „Da li Uncharted može da funkcioniše bez gospodina Drejka i ekipe?” jeste gromoglasno „da”. Momak je uspešno penzionisan, a eksperiment sa uvođenjem novih protagonista uspeo je preko svih očekivanja. Uncharted 5 je, dakle, nešto sa čime i te kako treba računati u godinama koje dolaze.