Viktorijansko doba je istorijski verovatno najpoznatije po alternativnoj istini da 2,7 od 4 developera bira da smesti radnju igre u ovaj period. Antihero je potezna strategija koja nam stiže iz studija Versus Evil, indie izdavača poznatog po naslovima kao što su Armikrog i serijal The Banner Saga. Nalazite se u ulozi Lightfingera, sitnog lopova koji pokušava da preživi kraduckajući, ali mu konkurentske bande vođene psihotičnim mesarom i drugim harizmatičnim likovima otežavaju opstanak.

Lakoprsti istražuje mapu da bi otkrio građevine koje donose zlato ili fenjere (viktorijansko doba je bilo mračno u svakom pogledu), dve osnovne valute za „otključavanje” novih pomagača i sposobnosti i za kupovinu članova družine. Da bi građevina donosila prihode u svakom krugu, potrebno je da je Lakoprsti opljačka, a zatim da se u nju infiltrira bar jedno siroče-skitnica koje Lakoprsti može da regrutuje (u nastavku teksta ćemo ih zvati Oliverima, po Oliveru Tvistu i ser Oliveru iz Alana Forda). Pored toga, postoje zgrade koje donose druge pogodnosti ukoliko su osvojene - sirotište smanjuje cenu regrutovanja Olivera za jedan zlatnik, na primer.

Cilj većine partija/misija je sakupiti potreban broj „pobedničkih” poena pre protivnika, dok u kasnijim misijama postoje i nešto drugačiji zadaci, sa kojih nećemo dizati veo misterije. Postoje tri načina da se osvoji poen: mito, ucena i naručeno ubistvo. Mito se kupuje fenjerima i može se iskoristiti maksimalno tri puta. Poen preko ucene se stiče ukoliko se u bilo koju crkvu infiltrira maksimalan broj Olivera - tri. Ovaj poen nije trajnog tipa i gubi se ukoliko protivnik uspe da izbaci bar jednog Olivera napolje. Konačno, ubistvo zahteva da se prate i liše života likovi posebno obeleženi na tabli, koji po pravilu imaju veći broj hit pointsa, a kasnije i telohranitelji koji blokiraju direktan pristup potencijalnoj žrtvi.

Kad smo već kod zabadanja noževa u leđa, možete da birate hoćete li dati glavnom liku takve sposobnosti (do 3 damage pointa po potezu), koristiti ga isključivo kao skauta i kupovati bande da rade prljave poslove za vas ili kombinovati oba pristupa. Kod bandi je zanimljivo što ih možete razvijati u tri pravca: kao izvod prihoda, mašinu za ubijanje ili izbacivače suparničkih Olivera iz zgrada koje su zauzeli. Zbog toga (a i da bi vam blokirali put i generalno vas nervirali), postoje neutralni NPC koje valja tamaniti što više, jer svakim ubistvom banda dobija +1 na zlato, damage ili broj Olivera koje može da izbaci u jednom krugu.

Većina mini-strategija ovog tipa, rađenih u stilu društvenih igara, ima veliku manu: igrač posle dovoljnog broja partija razvije strategiju koje se drži kao Čvarkovljev komšija Živan drvene ograde (kao pijan plota) i koja mu uz dovoljno naivan AI ili neiskusne protivnike garantuje pobedu. Antihero je uspeo da se izbori sa ovim nudeći dovoljno veliki broj načina da se igrač razvija, a protivnik sabotira, tako da ste prisiljeni da prilagođavate pristup svakoj partiji potezima protivnika.

Moram priznati da sam, bacivši prvi pogled na igru, pomislila da je u pitanju rip-off Armella (i pri tom pogrešila). Mada se neki koncepti poklapaju, Antihero nema kartaške elemente, što je u mojoj knjizi pluseva (radni naziv: „Knjiga pluseva, pesme leda i vatre”) veliki plus. Izostankom ovog elementa igre ona postaje više fer i ishod pobede manje zavisi od toga da li će vam fortuna udeliti loše karte ili ne. Doduše, na mapama su građevine nasumično raspoređene svaki put kada započnete partiju (bilo bi besmisleno za misije da je drugačije), ali na uravnotežen način koji ne dovodi nijednog od igrača u lošiju poziciju od samog početka.

Još jedna simpatična stvar u vezi sa Antihero jeste njena muzička podloga. Nenametljiva je i prijatna, sa instrumentalima koji podsećaju na muziku iz Heroes of Might and Magic III (kažu da u noći punog meseca igrači čistog srca mogu da vide Lord Haarta kako jaše tablom). Glasovna gluma je svedena na lakonski govor, sa akcentom dostojnim Tiriona Lanistera, i nema nikakav uticaj na radnju sem da obaveštava igrača o promeni pozicija likova i novim dešavanjima. Što se radnje tiče, od ovakve igre se ne može očekivati nikakva kompleksna ni razrađena priča, mada su se autori ipak potrudili da misijama daju smisao, ponude plejadu negativaca i proizvedu dublji motiv za svu silnu makljažu i uništavanje stvari od vrednosti. Grafička rešenja su jednostavna, ali efektna. Sam interfejs je odlično organizovan, te nije potrebno previše vremena za savladavanje pravila igre, posebno zahvaljujući početnim misijama koje služe kao tutorijali.

Ovoj igri bismo mogli da zamerimo što pruža malo muzike za plaćene novce (ako niste od onih koji, poput Lakoprstog, piratizuju stvari). Kampanja je relativno kratka, a skirmish igre brzo dosadi, jer AI protivnik nije baš član Mense, iako je moguće praviti custom podešavanja za svaku partiju i time učiniti stvari izazovnijim. No, mogućnost online igranja protiv drugih igrača od krvi i mesa (i potencijalno silicijuma i metala, jer ko može reći postoje li androidi ili ne, i šta sanjaju) nudi beskrajne sate zabave i frustracije. Pored prijateljskih i real-time igara, postoji i neka vrsta dopisne partije koja se može razvući na nekoliko dana, a jednom kada uđete u stanje svesti „još samo ovu, pokazaću im ovog puta”, neka vam je Ktulu u pomoći.

Zarazna poput majoneza u pljeskavdžinici na železničkoj stanici tokom avgustovskih vrućina, Antihero je odlična igra za odmeravanje snaga sa prijateljima, kao i nasumičnim ljudima sa interneta. Nalik je Slagalici, samo sa više nasilja. Idealna je za ljubitelje turn-based strategija i one koji će to tek da postanu.