Izgleda da se igračkoj publici konačno smučio moderni stop & pop pristup kada su u pitanju pucačine u prvom licu, bar sudeći po najezdi modernih naslova koji se vraćaju arkadnim korenima, čija je glavna odlika brza i sirova akcija. Maleni razvojni tim Pixel Titans je uočio ovaj trend i kreirao STRAFE u skladu sa senzibilitetom koji je krasio FPS naslove iz poslednje decenije dvadesetog veka, poput Dooma i Quakea, čemu svedoči i sam naziv igre koji vodi poreklo od jedne od osnovnih tehnika kretanja u igrama tog tipa. Nažalost, to nije i jedini ispraćeni trend, jer STRAFE takođe karakteriše nehumano visok nivo težine, što ničim nije opravdano niti kompenzovano. Kao što će vam objasniti napucana teta iz uvodne video sekvence, u ulozi ste svemirskog skupljača otpada koji biva unapređen i prekomandovan na ICARUS, džinovski svemirski brod sa zadatkom istraživanja udaljenog kutka galaksije. Kao i obično, sve što je moglo da pođe naopako, pošlo je naopako - posada umire, vi ste jedini preživeli, a ICARUS biva preplavljen armijom grotesknih kreatura koje su se tu zatekle pitaj Boga odakle i na vama je da ih iz ove ravni postojanja odstranite lansiranjem metka kroz čelenku, znate već kako sve to ide...

Kada se oljušti kora koja mnoštvom nalepnica sa tekstom „RETRO” mami poglede naivnih posmatrača, STRAFE ne predstavlja ništa drugo do amalgam klasične pucačine i generičkog roguelike klona, odnosno njegove lite verzije, što podrazumeva proceduralno generisanje nivoa, odnosno rasporeda protivnika i objekata unutar mape. Na početku birate jedan od tri ponuđena tipa naoružanja (naravno, pravi muškarci će mahinalno posegnuti za railgunom), s tim što je ostavljena mogućnost naknadne akvizicije nekih od čak tridesetak primeraka vatrenog oružja tokom tumaranja kroz nivoe. Sama akcija je prebrza, definitivno užasno brza, čak i za standarde devedesetih, što u sprezi sa varljivim nišanom čija je preciznost kriminalna dovodi do lošeg osećaja tokom vatrenih okršaja, bez obzira na stepen igračevog umeća i godine iskustva. Energije ima malo, a punktova za njenu dopunu još manje. Vremena za predah nema, jer se protivnici spawnuju gotovo neprestano, često direktno iza leđa vašem digitalnom avataru, što nikako ne može da se okarakteriše kao primer fer borbe. Pošto vas igra neštedimice zasipa nepreglednom rekom protivnika, morate stalno da budete u pokretu ukoliko ne želite da završite kao bordo fleka na zidu. Neprijateljski AI ne dostiže višu tačku od pukog srljanja u vašem pravcu, i to u ogromnim količinama, tako da nema previše prostora (bukvalno i figurativno) za taktiku. Na posebnim lokacijama vrši se upgradeovanje naoružanja, čime se stiče mogućnost sekundarnog moda paljbe, dok se na drugim prikupljeni otpad pretvara u oklop ili municiju. U slučaju da potrošite i poslednji metak, nećete ostati na cedilu jer vaš junak može da pokupi predmete poput burića i lansira ih na protivnike ili pak obračune reši golim rukama. Na kraju svakog nivoa prikazuje se statistika, a pored uobičajenih podataka kao što je broj headshotova i pobijenih protivnika, simpatičan detalj je i stavka o prolivenim galonima krvi.

Autorski tim zaslužuje tapšanje po ramenu za propratni materijal, počev od kičastog filmovanog introa sa karakteristično lošom glumom koja izistinski podseća na rane PC radove, do zvanične internet prezentacije koja uspešno dočarava nekadašnji izgled world wide web stranica sa sredine devedesetih godina prošlog veka, kada je svako parče HTML koda predstavljalo ručni rad. Svesni svojih ograničenih mogućnosti (što se ne može reći za budžet, o čemu ćemo malo kasnije), autori se na svakom ćošku sprdaju na sopstveni račun i kite svoje delo nerealnim epitetima, nazivajući STRAFE vrhuncem fotorealizma koji cedi i poslednji atom procesorske snage. Naravno, o istinitosti ovih tvrdnji nema ni govora, jer prazni nivoi i nemaštovito dizajnirani protivnici izgledaju ružnije od onih iz prvog Quakea, što je neoprostivo. S druge strane, igra je veoma zahtevna po pitanju hardverske konfiguracije, što se da videti u info boxu. Igra je izdeljena na četiri zasebne zone od po tri nivoa, ali se one grafički nedovoljno izdvajaju, a nema ni mnogo razlike između vrsta protivnika, iako ih nominalno ima dvadesetak. Pod-meni za podešavanje stavki grafičkog prikaza uključuje i opciju za „poružnjivanje”, koja igru prebacuje u starinsku 320 × 200 rezoluciju (pošto sam zlonameran, reći ću da je u ovom modu igra zapravo lepša).

Smrt u jednoj video-igri bi trebalo da predstavlja važnu i vrednu lekciju, odnosno priliku da se uči na sopstvenim greškama. To u roguelike naslovima gubi smisao jer je svaka sledeća partija potpuno drugačija od prethodne. Dok ovaj koncept manje ili više uspešno funkcioniše u drugim žanrovima produžavajući rok trajanja igre i čineći novi početak potpuno drugačijim iskustvom, njegova inkorporacija u first person pucačinu je besmislena jer uništava motivaciju i čini napredovanje kroz nivoe ništavnim usled izostanka ikakvog vida nagrade za uspešno kompletiranje mape, pa vam je u STRAFE-u roguelike sistem zapravo najveći neprijatelj. Ponavlja se poznati problem, kojeg moderni developeri izgleda još uvek nisu svesni: stare igre koje im često služe kao uzor jesu bile teške, ali ne i frustrirajuće nemoguće za igranje kao njihove moderne reiteracije. Kickstarter kampanja je tvorcima ove igre donela sumu od čitavih 207 hiljada dolara, što je krajnje frapantno. Gde se dedoše ti silni novci? Na kraju, dovoljno je reći još i to da STRAFE nema mod za više igrača, filmovani intro je ujedno i najbolji deo igre, a neuporedivo kvalitetniju zabavu ćete iskusiti uz originalni Doom, pa čak i uz Wolfenstein 3D.