Zahvaljujući novom grafičkom engineu (Frostibte), FIFA 17 blista kao sveže ulickan pehar na polici uspeha. Sadržaj prosto „kipi” iz ekrana i malo koga ostavlja ravnodušnim. Autori su dali sve od sebe da svaki aspekt utakmice dovedu do savršenstva i još jednom su pokazali da im konkurencija na ovom polju ne može apsolutno ništa. Sve je ispraćeno i vanserijskom zvučnom komponentom, koja je po nama jedna od najboljih ikad u sportskim ostvarenjima. Meniji su odlično organizovani i vizuelno vrlo prijemčivi, čak nam se i Mesi smeši sakriven iza one bradurine i ofarbane, plave kose. Hvalospevima izgleda nema kraja...

Da ne biste žurno prešli na kraj teksta, razbićemo iščekivanje i izneti zaključak - FIFA je ove godine poraženi tabor, ekipa Galaktikosa koja uliva strah u kosti svakom protivniku, ali u najvažnijim utakmicama sezone uvek nekako poklekne. Čini se da su svi parametri na njenoj strani, pa se s pravom postavlja pitanje, kako je došlo do toga? Jednostavno, gameplay! Ako ste ispratili naše prošlomesečno oduševljavanje novim PES-om, onda vam je poznato da smo ga proglasili Brazilom fudbalskih simulacija. Lepršave akcije, saigrači koji kao da čitaju misli i fudbal koji je pravo uživanje gledati, samo su neke od stvarčica koje „pomeraju” iz mesta. Ako je to tako, onda je FIFA 17 Nemačka fudbalskih simulacija - tvrda, disciplinovana, u strogoj formaciji svih 90 minuta. Umesto akcija od kojih zastaje dah, na terenu je demonstracija strpljivog davljenja žabe od strane zmije. Lopta ide od noge do noge, kratkim pasovima, a procep u protivničkoj odbrani ukazuje se tek sporadično. Dueli su tvrdi i vode se po celom terenu i veoma malo vremena imate da razmislite gde ćete u sledećoj akciji da „proturite” loptu. To je stvar koja se mnogima neće svideti, jer gotovo da ne dozvoljava improvizacije i puštanje mašte sa lanca. Ono što prolazi je red, rad i disciplina i jedino tako se nakon poslednjeg sudijinog zvižduka može doći do pozitivnog rezultata.

Baš zbog toga, FIFA 17 je teška za poimanje, a još manje pogodna za one slobodnijeg duha, sambe, karnevala, surfovanja i života na plaži. Osećaj ne jenjava ni posle dvadesetak odigranih utakmica iz kojih kao po pravilu izlazite izmoreni i mentalno prebijeni. Protivnički igrači vrše konstantan presing po celom terenu i teraju da iz sebe izvučete maksimum. Upravo tu se nalazi još jedna tačka preloma - čini se da u ovogodišnjem izdanju EA Sportsove fudbalice individualizam dolazi do izražaja pre zajedništva i tima. Sledi još smelija konstatacija, čini nam se da čak ni unikatne karakteristike igrača na terenu nisu toliko bitne (mada su fino naglašene), koliko umešnost onog koji se nalazi za komandama. Ne, nije potrebna naročita vizija i umešnost da se kopiraju akcije iz udžbenika, već brzi prsti, dobro poznavanje naprednih kontrola i snalažljivost na malom prostoru. Njega je uvek malo, stalno je u deficitu, a jedan od razloga za tako nešto je AI na kvadrat. Kako to? Evo pojašnjenja! Osim toga što već na sredini težinske skale protivnički igrači sprovode zamisli virtuelnog trenera bolje nego Klopovi puleni koji „nikad ne hodaju sami”, vaši drugari iz tima se ponašaju kao operisani. Ne prate kretanje onog sa loptom, ne ubacuju se na vreme u prazan prostor i generalno se ponašaju kao da ne žele da prime loptu. Planiranje akcija u takvim situacijama vrlo je teško i tu se opet vraćamo na individualne sposobnosti. Ako umete da iskoristite specifičnosti igrača u posedu lopte, a pri tome ste vešti sa komandama, dobro ćete proći. U suprotnom, čekaju vas mučni sati u pokušaju da se dokažete na terenu. Još jedna stvar nas je prilično razočarala. Šta se desilo sa pasovima i igranjem glavom? Pogrešna upućivanja lopte ka saigračima dešavaju se češće nego uobičajeno, a kada se stvar direktno uporedi sa PES-om, još je gore po FIFU. Igranje glavom je, s druge strane, arhaično u najmanju ruku i osećaj da nemate kontrolu prilikom upućivanja udaraca vas ne vara. Zaista je tako.

Pored svega rečenog, FIFA 17 je igra koja ne može tako lako da se ignoriše. Vraćamo se ponovo na „skidamo kapu” tehničke karakteristike, sveže rostere, mnoštvo licenci (nas nema ni u tragovima), ali i nabiflovan igrački sadržaj koji kao košava nosi konkurenciju u neke daleke predele. Posebnu pažnju u ovom segmentu privlači novoustanovljeni režim The Journey, koji prati karijeru junoše Aleksa Hantera i njegov pokušaj da se „ugura” u vrh svetskog fudbala. Ovo je nešto potpuno novo kada je reč o fudbalskim simulacijama, ali ne predstavlja novost u svetu sportskih igara. Naime, The Journey najpre možemo da uporedimo sa komplementarnim režimom iz NBA 2K serijala. Igrač može da bira da li će samo da vodi Aleksa ili čitav tim, mora da ispuni čitav niz obaveza, da donosi teške odluke, ide na treninge, održava kontakte sa drugim igračima i, naravno, odigrava utakmice za svoj klub. Sve to uz mnoštvo međuscena i pažljivo konstruisanu priču kojoj su život udahnuli glasovi pravih glumaca. Bukvalno je u pitanju igra u igri koja baca potpuno novo svetlo na FIFA 17 iskustvo. Spremni smo da kažemo da je The Journey sam vredan nabavke ovogodišnje EA Sportsove simulacije fudbala.

Da živimo na ostrvu po imenu Utopija, sada bismo gledali u ekran na kojem se „odmotavaju” kadrovi iz najnovije simulacije fudbala koja ima gameplay iz potonjeg PES-a i logistiku FIFE 17. Iako je ove godine PES ubedljiv pobednik, na mnogim poljima FIFA je ipak ispred njega. Da nije renesanse na terenu, opet bi na dnevnom redu bila priča o mršavim igračkim modovima, inferiornijem „Moj Tim” režimu, zastarelim rosterima, smešnim brojem licenciranih timova, komentatorima nivoa školskih prenosa i gotovo potpunom odsustvu inovacija. Sve navedeno nova FIFA ima, ali joj to ove godine ne pomaže. Na svu sreću, neko se setio da prekopira (i to kvalitetno) ono što radi kompanija 2K Sports i podari nam The Journey, koji je baš ono što je EA Sportsu trebalo kako bi se i ove sezone našao u žiži javnosti. Zasluženo!