Sve češće opise počinjem konstatacijom da je u pitanju igra koja nije za svakoga... Međutim, u slučaju Virdžinije, te reči imaju posebnu težinu, ponajviše zato što ona i nije igra u pravom smislu reči. Pred nama je zapravo interaktivni narativ u kojem ni ne postoji realni gameplay, već samo posmatrate odvijanje radnje. Međutim, to ne znači da tokom igre nećete raditi apsolutno ništa - štaviše, verovatno ćete se poprilično oznojiti pokušavajući da pohvatate sve suptilne nagoveštaje i shvatite šta se to pred vama događa.

Teško je objasniti šta to tačno znači, a da se ne pokvari ugođaj, jer deo šarma igre čini upravo to što ne znate šta da očekujete. No, ukratko, u pitanju je narativna avantura u kojoj je interakcija igrača svedena na minimum, tako da samo nemo sledite događaje i posmatrate sve što se dešava kao nekakav interaktivni film. Naravno, to nije ništa novo, međutim, ono što odvaja Virdžiniju i na neki način čini okosnicu njenog gameplaya jeste specifična mešavina realnosti i jedne potpuno nadrealne druge stvarnosti (ili čak više njih), pri čemu ni u jednom trenutku nismo sigurni šta je tu svet snova, narkomanski trip ili pak nekakva paralelna realnost. Sve to, naravno, uz više nego opipljiv uticaj Dejvida Linča.

Priča govori o sudbini dve žene koje rade za FBI. Vi ste u ulozi početnice koja tek dobija značku, neobičnu, pomalo ukočenu i hladnu partnerku, kao i zadatak da istraži slučaj nestanka jednog mladića. Međutim, stvari se dodatno komplikuju jer dobijate i dodatni slučaj: da ispitate ponašanje upravo te partnerke, žene koja očigledno krije mnogo više nego što prvi pogled otkriva...

Igra je potpuno nema, bez ikakvih dijaloga, s tek ponešto oskudnog teksta, a objašnjenja i nagoveštaje dobijate tek posredno ili tumačeći znake iz okoline. Pred nama je misterija u kojoj je cilj odmotavati jednu po jednu scenu i polako razumevati šta se dešava. Međutim, u sve se to upliće jedan potpuno nadrealni nivo i dok istražujete, šetaćete se između prošlosti i sadašnjosti, snova i stvarnosti, ali i nekih momenata i/ili dimenzija za koje i dalje nisam sigurna čemu zapravo pripadaju i koja im je uloga u celokupnom narativu. Skokovi su često čak i grubi, a sve dimenzije prožete raznim simbolima, metaforama, neobičnim predmetima... Posle nekog vremena počećete da sumnjate da bukvalno sve što vidite nema možda neko skriveno značenje. Pomalo čudan, isprekidan ritam igre čini da se sve vreme osećate kao da propuštate nešto izuzetno bitno što bi vam bar malo osvetlilo celokupnu priču. Jedno je međutim jasno: tvorci igre mnogo su više išli na emotivni doživljaj nego na priču. Kao da su svi elementi: i priča, i stilizacija scena, i, više od svega, fenomenalna muzika, tu samo da bi u vama izazvali određeni niz osećanja i proveli vas kroz radnju igre više kao kroz nekakav opijumski san nego kroz realnu policijsku priču.

Ima tu i pravog detektivskog istraživanja, ali i lutanja, razmišljanja, evociranja uspomena, razvoja odnosa između likova, osećaja kafkijanske skučenosti, kako u prostoru tako i u opštem ustrojstvu i principu rada FBI-ja, gde svako svakoga kontroliše i špijunira i odakle nema vidljivog izlaza... Pokušaj da se sve to dočara bez ijedne reči, samo gestovima, očima ili muzikom, dodatno doprinosi kompletnoj atmosferi i moramo priznati da sve zajedno čini iskustvo kakvo verovatno nikad do sada niste sreli.

S te strane, Virginia je igra koju ljubitelji misterija, nadrealnog i bizarnog definitivno moraju probati, međutim, nemoguće je ne primetiti i neke njene mane.

U to ne želim da svrstavam potpunu linearnost i nemogućnost ikakvog ozbiljnijeg učešća u događajima, jer igri to očigledno i nije bila namera, međutim već i sâm narativni aspekt je pomalo problematičan. Naime, igra počinje relativno dobro strukturiranom pričom koja postavlja brojna pitanja, ali i odlično rukuje elementima kao što su lajt-motivi (slomljeni ključ, crvena ptičica). Brzo i lako ćete se uživeti i neće vam smetati što vam je učešće svedeno na tek poneki klik. Međutim, uplitanje nadrealnih ravni u tok priče prosto vapi za suptilnijim pristupom: ponekad ćete imati utisak kao da vam se određene scene nabijaju na nos, što odudara od kompletnog usporenog toka priče. Takođe, igra vas ponekad prilično napadno vraća na neke već proživljene scene kao da želi da naglasi njihov značaj, što malo kvari atmosferu. Posebno je problematičan deo pred kraj igre, gde deluje kao da se stvar potpuno otima kontroli: priča tu poprima dimenziju narkomanske halucinacije i iako odsustvo nekih logičnih objašnjenja nije samo po sebi problem (na kraju krajeva, kako god da razumete pojedine scene, verovatno nećete pogrešiti jer igra ni ne nudi definitivne odgovore), deluje kao da su neki elementi tu samo nabacani, bez strukture i neke konkretne uloge (ili su samo previše grubo ukomponovani).

Pored muzike, verovatno najbolja strana igre jesu likovi. Obe glavne detektivke nose na plećima težinu prošlosti svojih roditelja, neku vrstu nasleđa koje ih navodi da svaka iz svojih razloga traga za istinom i slobodom. S tim u vezi su i brojni lajt-motivi koji se provlače kroz igru i koji su svi vezani za tajne koje opterećuju i guše, osećaj krivice i mogućnost oslobađanja i bega. To je posebno naglašeno i složeno kod dva glavna lika, ali u tragovima postoji i kod svih drugih likova u igri.

U igri na kraju nećete dobiti nikakva objašnjenja. Većina scena iz završnice može se tumačiti na više načina i verovatno nijedan od njih nije pogrešan. U tom smislu igra je verovatno najsličnija filmu „Mulholland Drive”, međutim, baš kao i pomenuti film, iako će verovatno zanavek ostati nedorečena, vući će vas da je igrate iznova i iznova i verovatno ćete svaki put uživati.