Sigurno vam se makar jednom desilo da vam se neki proizvod jako dopadne na prvu loptu i da ga impulsivno odmah poručite, da biste kasnije shvatili da ono što ste dobili nema nikakve veze sa onim što ste pročitali na sajtu prodavca. Nažalost, ovakav vid obmanjivanja kupaca sve češće je prisutan i prilikom kupovine video igara, naročito u slučaju ozloglašenih preordera, kada glas javnosti još uvek nema priliku da upre prstom u lažljivce i pošalje ih na stub srama.

Po rečima autora, Caravan je fino izbalansirani miks trgovačke simulacije i strateške igre, sa primesama role playa, smešten na arabijsko poluostrvo vek-dva nakon Hristovog rođenja. U ulozi mlađanog naslednika krune mitskog grada Irama, koji je razrušen pod nerazjašnjenim okolnostima, sa nešto drahmi u džepu krećete u potragu za nestalom majkom u nadi da ćete uspeti da skinete prokletstvo bačeno na rodni grad.

Za jednu trgovačku simulaciju ponuda robe je više nego siromašna. Tu je samo šest kategorija, od čega se isplati samo trgovanje luksuznom robom i donekle začinima, dok je profit od kupoprodaje ostalih dobara suviše mali. Zlatno pravilo je isto kao i uvek - kupi jeftino, prodaj skupo, ali zakoni ponude i potražnje ne važe jer su cene u gradovima bukvalno uklesane u kamen. Trgovci kod sebe imaju jako malo robe i još manje novca, što znači da ćete često besciljno lutati od grada do grada, čekajući da se inventar u prodavnicama resetuje. Iako nema preveliku monetarnu vrednost, najbitnija roba u igri je voda jer predstavlja ekvivalent goriva i određuje domet vašeg karavana. Na vodi nikada ne treba škrtariti i uvek je bolje poneti i više nego što je potrebno zbog nedaća koje mogu neplanirano produžiti putovanje. Da biste povećali prostor u inventaru, moraćete unajmiti i dodatne heroje (izviđači, vidari, najamnici...), jer vođa karavana ima ograničen broj slotova za tovarne životinje i poslugu.

Na papiru, slučajni susreti tokom putovanja između naseobina bi trebalo da igru učine zanimljivijom i izazovnijom jer u jednačinu uspeha uvode i varijablu sreće. Međutim, već nakon petnaestak minuta tabananja po vrelom pesku Arabije shvatate da igra nudi svega tuce nasumičnih događaja koji će se uz to gotovo uvek završavati pozitivnim ishodom. Na primer, ako se odlučite da istražite pećinu možete pronaći životinjske kože ili ostati praznih šaka, dok neki penali za slab roll ne postoje. Ukoliko ste baš baksuz naletećete na bandite prerušene u trgovce ili će vas stići kratkotrajna kletva nakon preturanja po leševima.

U poteznim borbama figurišu tri karakteristike boraca: napad, odbrana i lukavstvo, dok sam fajt funkcioniše po sistemu „papir, kamen, makaze”, tj. napad tuče lukavstvo, lukavstvo je jače od odbrane, koja opet nadjačava napad. U svakom krugu na tablu se baca šest kockica sa brojčanim vrednostima od deset do pedeset. Vi i protivnik naizmenično birate kockice sa table, dodajući njihove vrednosti na vaše karakteristike, da bi na kraju razlike između sučeljenih karakteristika odredile koliko štete nanosi vaš i protivnički udarac u tom krugu. Na isti način funkcioniše i cenkanje sa trgovcima, s’ tom razlikom što se umesto odbrane, napada i lukavstva koriste druge tri karakteristike. Naravno, ovde poraz ne plaćate glavom već samo nekoliko drahmi više.

Umesto da zablista tamo gde je najpotrebniji, faktor slučajnosti se javlja na najgorem mogućem mestu - kroz protivnički AI u borbama. Činjenica da će protivnik povlačiti poteze koji nemaju nikakve logike i sa table uzimati kockice koje mu uopšte nisu potrebne, jasno ukazuje da je izbor potpuno nasumičan. Ovo je u prvom poglavlju igre vešto maskirano ubacivanjem nerealno jakih protivnika, pa je preporučljivo u potpunosti izbegavati borbu u prvih sat-dva igre. Međutim, kada malo ojačate postajete gotovo nepobedivi jer protivnik kao da igra vezanih očiju, a hendikep koji ste imali na početku više ne postoji. Kvestovi nevezani za glavnu priču (mahom se svode na „isprati trgovca do sledećeg grada”) pojavljuju se samo u prvom poglavlju, čija se dužina sumnjivo približava magičnoj cifri od dva sata igranja nakon koje više nije moguće tražiti refundaciju na Steamu.

Reći za Caravan da je trgovačka simulacija bilo bi isto kao kada biste rekli da je Battlefield simulacija vožnje zato što u igri možete da vozite džip. Da kompjuterski vođeni protivnici imaju makar i mrvu pameti možda bi se mogli nazreti obrisi neke strategije, dok za RPG primese ni elektronski mikroskop neće biti dovoljan. Dakle, nabrojali smo sve šta ova igra nije. Ali šta ona zapravo jeste? Kada uklonimo kožu i ono malo mesa, postaje jasno da kostur ove igre čini vizuelna novela. I to veoma loše ispričana, neinspirativna vizuelna novela sa gomilom dosadnog filler sadržaja koji bi zapravo trebalo da bude srž igre. Pritom nema ni oskudno odevenih anime devojaka što je i osnovni motiv za „igranje” ovog tipa igara. Caravan je nafilovan sitnicama koje deluju zanimljivo, ali autori nisu uspeli ili nisu znali kako da sve to uklope u neku smislenu celinu. Džabe artefakti i sluge koji unapređuju karakteristike likova, skilovi koje otključavate skupljanjem iskustva, magarci i konji kao alternativa kamilama u karavanu, kada je igra po defaultu smešno laka, a benefiti koje donose mizerno mali, tako da njihova upotreba jednostavno nije vredna cimanja.

Da li je bilo zle namere da se igra prestavi u boljem svetlu ili developeri zaista smatraju da je Caravan uspeli koktel pomenutih žanrova verovatno nećemo nikada saznati, ali nesporno je da igra odiše neiskustvom, što i ne čudi s obzirom na činjenicu da It Matters Games u svom portfoliju ima samo mobilne aplikacije sa kucama i macama. U žanrovskoj igri muzičkih stolica alavo su pokušali da zadnjicu uvale na više sedišta, ali su neslavno završili sedeći na ’ladnom betonu.