Oduvek sam mrzeo Pokemone. Zapravo, nisam ih mrzeo, više sam ih se gadio i doživljavao ih kao slinasti otpadak na putu zbog kojeg se pravi nagli pokret guvernalom. Kao i manga stripovi i anime serije, Pokemoni su za mene bili degutantna medijska posledica japanskog poraza u Drugom svetskom ratu, mutirani rezultat degradacije i cepanja samurajskog duha koji ni teorijski ni praktično nije mogao da se pomiri s totalnim porazom pa je ogrezao u ludilo i bunilo. Američki nosači aviona, dve nuklearne bombe i nema više sengoku, ostao je samo Goku, dođi da zajedno uradimo sepuku...

„Postani mobilan da bi pobedio”, rekao je svojevremeno Hajnc Guderijan, a ovog leta su Pokemoni konačno shvatili taj bitan postulat blitzkriega i naprasno se materijalizovali u svačijem dvorištu, probivši front percepcije elektronskog gejminga kao zabave koja se konzumira u 4 zida. Pobedili su, a meni zbog toga uopšte nije frka, zapravo mi je u izvesnoj meri i drago. Nisam naprasno poludeo, već sam dugo razmišljao, toliko dugo da sam u jednom trenutku ogladneo. Naravno da je Pokémon GO isprazna zabava, ali je korist od njega višestruko veća od štete izlaganja radijaciji postnuklearnog japanskog cajtgajsta. Pored polze za zdravlje nacije i darvinovske eliminacije tupsona koji ignorišu saobraćaj, korist od mobilnih Pokemona pre svega leži u davanju preko potrebnog šuta u dupe evoluciji načina na koji se igramo.

Razmislite o tome na šta se svodi moderno igranje... Na stacionarnu, sedeću ili poluležeću aktivnost ispred ravnog ekrana, što je princip koji se nije fundamentalno menjao od kada su arkadni aparati umrli, a igranje postalo kućna aktivnost. Pokušaj da se ovaj status kvo razbije putem virtuelne realnosti oličene u HTC Vive i Oculus Riftu smešan je i beznačajan u velikoj shemi stvari, manje zbog novčanog faktora, a više zbog kabastog i nespretnog hardvera, kablova, kalibrisanja i sobne logistike. Pokémon GO je elegantan, superdostupan i lako svarljiv naslednik ideje elektronskog uživanja u pokretu. Nintendo Wii i Microsoft Kinect su u dobroj meri doprineli tome da pokret i znoj prilikom (video) igranja ljudi usvoje kao neodvojive segmente zabave, što je tradicija na koju se Pokémon GO uspešno kalemi i eksploatiše je.

Zašto kažem da je igranju potrebna revolucija? Da nije povremenih oluja nalik na Pokémon GO, gejming bi se pretvorio u ekvivalent hevi-metala iz ranih osamdesetih i s vremenom postao beznadežno dosadan. To se neprimetno desilo s filmovima, koji se dave u kaljuzi besmislenih rimejka, zbog čega TV produkcija iz godine u godinu postaje dominantan faktor pri izboru pasivne zabave. Ako stacionarno igranje ostane stacionarno, mladi će u jednom trenutku shvatiti da postoje knjige i stripovi i onda će sve otići u propast.

Kako će izgledati deca te buduće gejming revolucije? To ne znam ni ja, ni vi, a ne zna ni Gabe Newell, vlasnik Steama i Valvea, koji u svakom drugom intervjuu ističe da je potreba za promenom apsolutno bitna. Čovek grozničavo radi na tome, investira milione u poluuspele eksperimente poput Steam kontrolera, trpeći kritike, ali ne prekidajući sa finansiranjem hrabrih opita. Zato se svi oni koji se nadaju da će Half-Life 3 izaći pre nego što Gejb bude imao nekog radikalnog keca u rukavu, koji će morati da se nametne narodu, uzaludno nadaju. Da li će to biti novi kontrolni sistem, novi način za doživljavanje igre, generator mirisa ili stimulator korteksa? Lepota ove neizvesnosti veća je od želje da saznam gde je i šta radi Gordon Freeman.

Da zaključim ovaj divan (tekst). Gejming kao pojava mora da pretrpi fundamentalni zemljotres da bi napredovao, kao Turska u vreme Mustafe Kemala Ataturka. Pokémon GO je funkcionalni mentalni zez za koji ste svesni da je manipulacija na koju dobrovoljno pristajete jer je korisna. Kemal Ataturk je na ekvivalentno podao način motivisao turske žene da skinu burke i hidžab: nije zabranio nošenje, već je doneo zakon da su samo prostitutke dužne da ih nose te su ih Turkinje masovno odbacile i počele da koračaju uzdignuta čela XX vekom. Tako i ja, konzervativna turska žen... konzervativni visoki Srbin s decenijskim gejming navikama, špartam gradom s mladim rođacima u potrazi za tim prokletim malim demonima, svestan da sam izmanipulisan, ali srećan zbog topljenja masti na guzici i generalne percepcije gejminga koja se menja.

No, i pored zadovoljstva fluksom koji su mobilni Pokemoni doneli gejmingu u celini, njihovu pobedu doživljavam kao pseudo polupobedu, otprilike kao da smo vratili Kosovo uz pomoć armije plaćenika iz Bugarske. To je to, ali istovremeno i nije to to... Mislim da će moj senzibilitet morati da sačeka Game of Thrones GO za koji je ekipa iz Niantica (tvorci Pokémona GO) nagovestila da bi ga vrlo rado radila u narednom periodu. Čoveku treba GoT GO da bi se čovek konačno vratio na kilažu iz JNA.