Priče o uspešnim Kickstarterima koji se realizuju u potpunom skladu s obećanjima ovih dana nisu nikakva retkost. Džordan Vajsman, autor tabletop verzije Shadowruna, uspešno je kompletirao quest započet otkupom prava na plodove inspiracije koji su godinama bili u vlasništvu Microsofta. Oduvan od svih većih i srednjih izdavača, Džordan se obratio narodu, dobio dva miliona dolara, i godinu dana kasnije pljucnuo simpatičan retro naslov koji je u harmoničnom skladu sa svime što je obećao u pitchu.

Shadowrun Returns je, poput drevnih predaka sa SNES-a i Sega Mega Drive konzola, izometrijski RPG s poteznom borbom, projektovan u linearnoj formi. Igru krase fleksibilan klasni sistem, odlična priča u defaultnoj kampanji, moćni editor sadržaja i retro-futuristički šmek koji je simpatičan/smešan u fifti-fifti razmeri. Nećemo se detaljno osvrtati na pojašnjavanje samog Shadowruna, seta pravila za tabletop SF/fantasy igru koja gađa istu publiku kao D&D i Vampire: The Masquerade, jer članak na Wikipediji obiman jest.

Najupečatljiviji elemenat igre, onaj koga postajete svesni tek nakon nekoliko sati, jeste superiorno napisana priča, čiji kvalitet vibrira na nivou dobrih cyberpunk romana s kraja prošlog veka. Kampanja će potrajati sedam-osam sati i ostaviće vas žednim za još Shadowruna, čemu se možete nadati tokom jeseni, kada dolazi prvi službeni DLC (Berlin kampanja).

Shadowrun Returns je skoro potpuno linearna igra, što inicijalno razočarava, ali docnije postaje smisleno u kontekstu kvaliteta priče, koja je laserski fokusirana i koju bi slobodno špartanje svetom razvodnilo. U igri imate bazu operacija (runnerski bar u siromašnom delu Sijetla), u koji se vraćate nakon svake eksterne, instancirane misije. U baru možete kupiti oružje, sajber dodatke i opremu, kao i iznajmiti ekipu koju ćete povesti na sledeći zadatak. Osim nekoliko skriptovanih izuzetaka, u igri ne postoji fiksan „party”, već ga posebno projektujete za svaku misiju. Što se tiče zadataka, osim obaveznih, postoji i nekolicina opcionih, a mikrodoza nelinearnosti postoji i u samim misijama, pre svega u sferi tajnih prolaza, skrivene opreme i alternativnih načina za rešavanje nekih situacija.

Potezne borbe gotovo su identične sistemu koji je prošle jeseni doneo XCOM: imate dve (kasnije tri) akcije po liku u potezu, koje možete iskoristiti za kretanje, pucanje, punjenje oružja, bacanje magija, lečenje... Protivnici slede isti potezni režim, a između borbi, kretanje po misionoj zoni je slobodno i realnovremensko.

Street Samurai, Decker, Rigger, Mage, Adept... Igra poseduje klasne arhetipe, ali dozvoljava slobodno „spajanje stolova” i investiciju level-up poena po sopstvenom ukusu. Osim borbe na terenu, u igri ćete imati priliku i za okršaje u Matrixu, gde ćete se kao Henri Dorset Kejs hvatati u koštac sa stražarskim programima i hakovati baze podataka. Osim dva kampanjska izuzetka, borbe u Matrixu su opcione, zahtevaju lika sa Decker sposobnostima, i odvijaju se paralelno s normalnim fajtovima. Na primer, u jednom trenutku ćete se naći u situaciji da treba da zaustavite liftove koji donose protivnička pojačanja, što ćete izvesti slanjem lika u Matrix u misiju hakovanja glavnog servera zgrade, dok će ga ostatak ekipe pokrivati vatrom...

Najimpresivniji elemenat igre je ultramoćan editor koji vam nudi developerske alatke i „assete” pomoću kojih, uz dovoljno vremena i znanja, sami možete kreirati Shadowrun kampanjske module. U kombinaciji sa Steam Workshopom, built-in repozitorijumom za korisnički kreirani sadržaj, ovo će na duže staze osigurati svetlu budućnost naslova: već sada, mesec i kusur dana nakon izlaska igre, možete naći stotinak manjih ili većih modova i gameplay modifikacija, među kojima će se vremenom, kao i u slučaju Neverwinter Nightsa (koji je takođe poznat po moćnom editoru), iskristalisati sadržaj vredan pažnje.

Da li se povratku Shadowruna može nešto zameriti? Osim Shadowruna, ništa... Kiberpank setting i lore, inspirisani ranim literarnim cyberpunkom Vilijema Gibsona i Brusa Sterlinga, sami po sebi su dovoljno smešni, a kada ih fuzionišemo s magijom, elfovima, teluričkim strujama i gomilom drugih SF/fantasy elemenata, postaju ridikulozni. Pank kultura u mračnom korporacijskom svetu, kauboji konzole, džekovanje u Matriks i izbegavanje ICE programa, ork koji radi kao šef policije u urbanom „Sprawlu” a to je svima normalno, ulični lingo inspirisan leetspeekom iz 1985... Ovo je futurizam koji nije voljno postao retro futurizam, već ga je vreme pregazilo, sa čime se on ne slaže, ako shvatate šta želimo da kažemo... Na primer, kada bi filmovi poput „Zabranjene planete” iz 1956. sa robotom koji se zove Robi mogli da govore, kroz zubnu protezu bi se, sami na sebe, iskidali od smeha. Personifikovani Shadowrun bi bio kočoperan i ne bi pristao na tezu da je pojmovno i tematski retrogradan, već bi se vrpoljio, gađao vas crnim ledom, a zaplakao bi tek kada bi se dokopao svoje sobe u samačkom hotelu, okupanom u neon, blizu luke, u gradu gde ne sviće...

Shadowrun Returns zamišljen je kao multiplatformski naslov: pored Windows i Linux verzija za PC, igra je najavljena za Mac OS X, iPad i Android tablete, ali za sada je možete nabaviti samo u Win/OSX varijantama.