Vredni mravi iz nemačkog Animation Artsa, pod patronatom dobrog, starog Deep Silvera, podarili su avanturističkoj publici još jednu run of the mill (šablonsku) avanturu prepoznatljivog kova kada je ovaj izdavač u pitanju. To podrazumeva trend kombinovanja prosečno do umereno uspelog scenarija, uglavnom neinspirativnih i smarajućih dijaloga i likova i stelarni kvalitet grafičke prezentacije, što je odavno postalo zaštitni znak avantura nastalih pod nakovnjima nepokolebljivih trudbenika iz vaterlanda...

Priča predstavlja relativno uspelu kombinaciju omaža avanturama stanovitog arheologa sa bičem i fedora šeširom i elemenata iz romana „Lost Horizon” iz daleke 1933. godine, na koji se igra labavo oslanja. Zaplet se vrti oko Šambale, mitskog grada čijim ulicama kolaju nezemaljske omnipotentne energije, za koje interesovanje pokazuju nacisti, koji kao da su ispali iz indijanadžonsolike sage. Nakon nekoliko neuspelih ekspedicija, britanska kruna u pomoć jednom od svojih izgubljenih pitomaca šalje Fentona Pedoka, vagabunda, vucibatinu i nepopravljivog romantika, koji se u predstojeću avanturu upušta nakon, pogađate, uspešnog bega od razjarenih gorila iz kineske mafije (nedostaje samo natpis „Lao Che Air Freight” na vratima Fentonovog dobro prepoznatljivog tromotorca). Ono što sledi je koktel standardnog (i predvidivog) lomatanja na nekoliko kontinenata (uz posete Tibetu, Marakešu, Berlinu, Indiji itd.), nadmudrivanje sa I hate this guys nacistima i nekoliko interesnih grupa zakrabuljenih u senci, sve to uz prstohvat obaveznih preokreta u priči i puno bure prepoznatljivih i očekivanih klišea. Mora se priznati da slabašni scenario i mnogo smaračkih dijaloga tokom većeg dela poslednje trećine igre naglo dobijaju kvalitativni zamajac, i to onda kada budete počeli više da otkrivate o karakteru i potencijalu misterioznih energija koje preplavljuju Šambalu.

S upravljačke strane primetan je trud autora da cela stvar bude maksimalno utegnuta i ispeglana. Ovo se ogleda u odsustvu svih pratećih elemenata sa ekrana (pozivate ih pozicioniranjem miša uz donju ivicu), lakoj i bezbolnoj inventarskoj manipulaciji i isticanju hot spotova koji su podeljeni po svojoj funkcionalnosti (bilo da su upotrebljivi ili samo opisni). Zagonetke i zadaci prilično su dobro osmišljeni i gotovo nikada ne počivaju na nelogičnim konstrukcijama, iako ćete tu i tamo lupati glavu razmišljajući o tome na koji su način autori tačno zamislili da se nešto odradi. Pored standardnog kombinovanja i upotrebe predmeta i komunikacije s likovima, povremeno ćete naletati i na nekoliko jednostavnih puzzle like problema. Lost Horizon je još jedna u nizu igara koje neguju prilično uspelo izvedeno vođenje više likova u isto vreme (na pojedinim deonicama) i njihovo međusobno pomaganje razmenjivanjem predmeta. Ovo biva krunisano sjajno urađenim finalnim poglavljem, gde ćete paralelno voditi Fentona i kapetana Ričarda u dva različita vremenska razdoblja na način kog se ne bi postidela ni jedna old school avantura iz LucasArtsa. S druge strane, nakon ovako dobro izvedene uvertire u finale, sledi hladan tuš u vidu tragikomičnog kraja igre, koji je nepotrebno „oplemenjen” stupidnom quick time sekvencom koja je ni na koji način nije povezana sa dotadašnjim duhom igre, pričom, likovima i zdravim razumom.

Kao i do sada, poseban osvrt zaslužuje pomenuta grafička prezentacija Fentonovih avantura. Svakom novom igrom nemačkih autora granice kvalitetnog vizuelnog dizajna pomalo se pomeraju, te ni Lost Horizon nije izuzetak. Ručno iscrtane lokacije naprosto su predivne jer daju specifičan retro šmek igri i uspešno demonstriraju to koliko superiornije ovako nešto može da izgleda u odnosu na hladne, kompjuterski generisane i renderovane pozadine (bez obzira na njihov kvalitet). Ekrani nakrcani detaljima i besprekorno kvalitetnim kolornim tonovima jednostavno se utrkuju po lepoti i dopadljivosti, bez obzira na to da li su u pitanju snegom okovani visovi Himalaja, usijana afrička pustinja i oaze, kišom šibani dvorac Vevelsburg u Nemačkoj, džungle i močvare Indije ili finale u samoj Šambali. Dodatan plus predstavlja to što su, bez ozbira na veliku detaljnost, svi upotrebljivi predmeti jasno vidljivi i raspoznatljivi, pa je čak i implementacija pomenutog hot spot sistema gotovo izlišna.

S vizuelne strane igra je obogaćena i sa nekoliko efektnih sitnica poput stilizovanih mapa nekoliko gradova i lokacija, kvalitetnim portretima likova tokom dijaloga, a posebno je upadljiva svojevrsna bioskopska scenografija u glavnom i pratećim menijima igre, koja savršeno paše atmosferi avanturističkog filma iz tridesetih godina prošlog veka kao glavnom lajtmotivu cele igre. S druge strane, klipove u točkove ovako kvalitetno nostalgične grafike guraju siromašni i zastareli modeli likova sa amaterskom i ukočenom animacijom, što facijalnom što animacijom kretanja. Glasovi glumaca su podnošljivi (sa očekivanom bujicom manje ili više pogođenih akcenata, s obzirom na internacionalni karakter priče), dok iznad svega tutnji pompezna muzika koja se takođe dobro uklapa u karakter igre.

Kad se sve uzme u obzir, mršav scenario koji na trenutke uspeva da zasija, te smarački i ne preterano interesantni likovi s jedne strane, kao i majstorska vizuelna prezentacija i kvalitetna atmosfera petparačkog stripa ili romana s druge strane čine da Lost Horizon bude igra koju apsolutno vredi odigrati. Bez obzira na niske aspiracije u svetu video igara, kvalitetna retronostalgičarska nota koja se stalno provlači tokom igranja podseća na nešto što predstavlja relativno uspelu kombinaciju avantura Indijane Džonsa i Martija Misterije, što će umeti da cene i nove generacije ljubitelja žanra.