Crna berza koja eksploatiše MMORPG igre na svetskom nivou godišnje obrne petsto miliona dolara. Kada sam prvi put čuo za ovu cifru, gotovo da sam pao sa stolice: činjenica da prodavci virtuelnog zlata zarade više nego naša savezna država naprosto je fascinantna. Ali nije neverovatna. Od prodaje veštačkog keša i predmeta lenjim zapadnim tinejdžerima živi nekoliko hiljada Kineza, Rumuna i Indonežana, radeći za gazdu koji ih plaća 150+ dolara mesečno. Omajgad!

Kako to zapravo funkcioniše i šta uzrokuje potrebu za najvećim neoporezovanim biznisom posle ilegalnih trka pasa i prostitucije? Pangalaktička popularnost WoW-a, Everquesta, City of Heroesa i naročito Lineagea II u Aziji podrazumeva ogromnu količinu uživalaca koja je haotično razbacana u ovim neverovatno kompetitivnim okruženjima. Za populaciju u tim igrama važi isti set statistika i pravila kao i u realnom životu: određeni procenat ljudi je nesposoban, zavidan ili glup; druga grupa nema previše vremena za igru; treća želi da se makar u igri istakne na način za koji je nesposobna napolju; četvrta hoće da se bavi samo interesantnim aspektima igre (PvP borbama, na primer) i nema želju da grinduje novac za napitke, zavoje ili popravku opreme... Svima njima treba keš. Ali ne pravi, njega je dovoljno imati u jako maloj meri: za in-game currency potrebno je uložiti neuporedivo više vremena i truda. Radeći u McDonaldsu svaki Džejson može da zaradi 50 dolara dnevno; kokajući monstrume u WoW-u (na primer), za dan se može zaraditi ista količina zlatnika. But... Za 39.99 $ jednim klikom miša naš nestrpljivi junak dobiće 500 g od sivkaste firme koja se pabirčenjem zlata bavi profesionalno. Matematika je kristalno jasna: 10 puta većoj kamari para u istoj jedinici vremena malo ko može odoleti.

Kao i u industriji automobila i sportske opreme, najprljaviji manuelni poslovi su prebačeni u zemlje sa najjeftinijom radnom snagom. Najveće „kompanije” ovog tipa nimalo se ne razlikuju od klasičnog Nike sweat shopa u jugoistočnoj Aziji: stotinak umreženih kompjutera u zakupljenom hangaru radi 24/7. „Radnici” odrađuju dvanaestočasovne smene baveći se poslom koji je samo malo interesantniji od šivenja trenerki. No, za neke ljude 150 $ mesečno za rad u suvom i toplom okruženju predstavlja san snova. Nedavno sam pročitao intervju s gazdom jedne rumunske firme koja prodaje zlato u Everquestu. Lik kaže da oglase za posao redovno izdaje u najpasivnijim, stočarskim krajevima zemlje. „Dečaci koji su sa roditeljima gajili koze i živeli u kući od ćerpiča misle da sam Bog! Odveo sam ih u grad, dao sam im mogućnost da se igraju na kompjuteru po ceo dan, i to još za platu! Svaki od njih mi zaradi 2000 $ mesečno i presrećan je kada dobije 150. Kakav biznis, ha?” Hehe, čovek zaista ne zna šta da misli o ovome: jedan deo mene mu skida kapu, drugi bi ga šutnuo u zadnjicu.

Zašto kažem da je ovaj posao prljav i smarajući? Farming keša se u najvećem broju slučajeva svodi na pozicioniranje u jedan kutak sveta koji poseduje brzo „spawnujuće” mobove nižih nivoa od igrača koji ih satima i satima ubija i lootuje, bez ikakve, čak i najmanje varijacije sadržaja. Socijalne interakcije nema (velika većina farmera ni ne zna engleski), a nad glavom mu konstantno lebdi supervizor koji kontroliše ispunjavanje dnevne kvote novca. Napredniji farming sistemi funkcionišu uz pomoć skriptova: poseban program kontroliše dva lika (damage dealera i healera) koji kokaju monstrume u konjunkciji; farmerov individualni input se svodi isključivo na osmatranje. Game Masteri imaju običaj da postave neko banalno test pitanje korisniku svakog naloga koji je neprekidno online; ako ovaj ne odgovori, to je siguran znak da lik kontroliše skript, što podrazumeva permanentno banovanje naloga. To za gazdu firme predstavlja ogroman trošak: 40 $ za novi nalog + dvadesetak dana za levelovanje karaktera sposobnog za farming. Ubogi vrag koji nije odgovorio na GM pitanje, naravno, dobija nogu i vraća se kozarstvu.

Termin „kineski farmer” sada možda i nije najadekvatniji: začet je u Lineageu I i II (južnokorejski MMORPG) čiji su vlasnici zbog akutne navale Kineza na njihove servere preduzeli maksimalno drastične mere: potpuno su odsekli kineski IP opseg, izolovavši svoju malu bogatu enklavu od virtuelne invazije sa severa. Demografska struktura farmera se od tada donekle promenila, stavljajući sve veći akcenat na evropsku sirotinju (Rumune u većini slučajeva).

Jedina stvar koja sprečava pojavu ovih farmi u Srbiji jeste skup i nepristupačan broadband pristup Internetu. Biće zaista zanimljivo posmatrati laganu genezu ovog biznisa kod nas ako se taj problem u budućnosti prevaziđe.