Prateći trendove drugih proizvođača i TP-Link je, pod nazivom Omada, izbacio svoju poboljšanu verziju sistema koji objedinjuje više mrežnih uređaja. Ovakav sistem je zamišljen da čini skup od stotine integrisanih uređaja kojima se upravlja preko zasebnog uređaja, kontrolera. Uz pomoć kontrolera i odgovarajućeg softvera, omogućena je centralizovana administracija svih uređaja u okviru mreže. Takođe, omogućeno je povezivanje Omada ekosistema sa oblacima koji će dozvoliti da se sistemu pristupi sa bilo koje lokacije. Inače, reč „omada” na grčkom jeziku znači „tim” i u pitanju je evolucija TP-Linkovog starog Auranet sistema.

Mi smo na test dobili nekoliko TP-Link uređaja koji su nam omogućili da napravimo Omada sistem onako kako je to proizvođač zamislio. Na raspolaganju su nam bile dve pristupne tačke, od kojih je jedna unutrašnja sa oznakom EAP225, a druga spoljna sa oznakom EAP225-Outdoor. Da bismo sve to povezali kako treba, tu je i kontroler sa oznakom OC200. Pa, da krenemo redom...

U malom metalnom i osetno teškom kućištu se nalazi OC200 kontroler. Mišljenja smo da nije bio neophodan toliko debeo lim. Na prednjem panelu kontrolera imamo dva megabitna LAN porta, od kojih je prvi sa oznakom ETH1 zapravo PoE IN port preko koga se uređaj može napajati strujom, pored prenosa podataka. Do njega je drugi sa oznakom ETH2 i koristi se samo za prenos podataka. Levo su dve zelene LED od kojih će prva svetleti ako je kontroler povezan sa oblacima, dok je druga za „Power”. Na prednjem panelu još imamo USB 2.0 port na koji možemo povezati neki memorijski uređaj za automatski bekap, s tim da je ova opcija dostupna samo ukoliko se kontroler napaja preko ETH1 porta, to jest, ako se napaja preko PoE uređaja. Tu je još samo i taster za reset. Zadnji panel ima mikro USB port preko koga se kontroler može napajati strujom ukoliko je PoE nedostupan. U tom slučaju potreban je strujni adapter na pet volti i minimalno jednog ampera koji se ne dobija u kutiji.

Kućište kontrolera jeste išarano sitnim otvorima, mada nije predviđeno za montažu u rakove, ali tu su dva otvora za pričvršćivanje na neku ravnu površinu. Kontroler se na mrežu povezuje preko rutera ili sviča, gde će na taj način otkriti sve Omada uređaje dostupne u okviru mreže. Kontrolerom može da se konfiguriše do 50 pristupnih tačaka.

EAP225 je Wi-Fi pristupna tačka za zatvorene prostore koja, za promenu, nije oblika diska. EAP225 je odlično dizajniran u blago reljefnom belom mat kućištu, sa jedva primetnom signalnom LED koja se odlično uklopila na obodu. Na sebi ima još gigabitni PoE LAN port i ’Reset’ taster. Ovaj port ima podršku za 802.3af standard, ali ne i za 802.3at, što znači da će pristupna tačka morati da se zadovolji sa maksimalno 15,4 vati. Uređaji serije 2xx nisu predviđeni da se napajaju zasebnim strujnim adapterom, već samo putem pasivnog PoE ili 802.3af PoE. Za postavljanje na plafon ili zid se uz uređaj dobija i plastični nosač sa pratećim šrafovima i tiplovima, uz odgovarajuće šrafove i podloške za postavljanje na površine od pločastih materijala. U kutiji dolazi i PoE adapter sa sopstvenim nosačem, uz čiju pomoć se može pričvrstiti na neku ravnu površinu. Uz PoE adapter dolazi strujni kabl, ali ne i LAN kabl, tako da je bar onaj između adaptera i pristupne tačke dodatna investicija. PoE adapter ima svoj ’Reset’ taster što može da bude od koristi. Bilo da koristimo ovaj adapter ili PoE svič, dužina LAN kabla između kontrolera i pristupne tačke može biti maksimalno sto metara.

EAP225 je dvopojasna pristupna tačka po 802.11a/b/g/n/ac standardu, sa propratnom oznakom AC1350, što sugeriše zbirnu brzinu oba frekventna opsega. Na nižem radnom opsegu (2,4 gigaherca) brzina prenosa podataka iznosi 450 Mbit/s, dok je to na pet gigaherca do 1317 Mbit/s. Iz ovoga vidimo da EAP225 nije Šumaher u svetu mrežnih uređaja, već je u okvirima standarda. Za prenos podataka su zadužene ugrađene omnidirekcione antene i to čak tri na četiri dBi, za niži opseg, i dve od po pet dBi, za viši. Od prisutnih tehnologija tu je MU-MIMO, što znači da će EAP225 moći u istom trenutku da upošljava više uređaja. Ovo je moguće samo ukoliko i povezani uređaji podržavaju MU-MIMO protokol. Beamforming se stara da EAP225 skoncentriše signal ka povezanom uređaju, bez obzira na prepreke. Funkcija Smart Connect je ovde prisutna pod nazivom Band Steering gde će se dvopojasni uređaji automatski prebacivati na viši i brži opseg ukoliko je signal dovoljno jak i obrnuto. Ovo znači da će uređaj biti prijavljen pod jednim SSID za oba opsega. Ukoliko će se pristupna tačka koristiti van Omada ekosistema, imaćemo dva zasebna SSID, što se može podesiti kroz opcije.

Zanimljiva tehnologija sa kojom se do sada nismo sretali je Airtime Fairness koja će pojačati sveukupne performanse mreže na uštrb najsporijih povezanih uređaja. Ako imamo uređaj koji treba da prenese određene podatke i za to mu treba više vremena jer koristi sporiji data rate, on će biti „na čekanju” dok brži uređaj ne završi svoje. Teoretski će vreme koje oba uređaja uposle EAP225 biti isto, ali će brži za isto vreme preneti više. Ova tehnologija ima smisla samo kod 15 i više povezanih uređaja. Na kraju ćemo još pomenuti Load Balance, tehnologiju koja će praviti razliku između slanja mejla i strimovanja videa i dati određeni prioritet.

Ova pristupna tačka ima i svoja ograničenja koja se u ovom slučaju ogledaju u manjem broju mogućih povezanih klijenata, od 60 do 80. Pristupna tačka može da ima do osam SSID po frekventnom opsegu, dakle ukupno šesnaest.

Na kraju nešto o pristupnoj tački EAP225-Outdoor . Malo je reći da je ova pristupna tačka drugačijeg dizajna u odnosu na neke druge koje smo do sada imali na testu. TP-Link se odlučio na duguljast i tanak dizajn kućišta, sa dve spoljne omnidirekcione antene koje se mogu odvojiti, a mogu se i usmeriti u željenom pravcu. SA antenama je sprava dugačka oko 40 centimetara. Kao i kod unutrašnje pristupne tačke, i ovde imamo isto PoE adapter sa nosačem, bez LAN kabla. Ova pristupna tačka ima svoj nosač i šrafove da se pričvrsti na zid, ali i nekoliko plastičnih vezica ako će se postavljati na stub. Uređaj dolazi sa IP65 zaštitom, što znači da je dobra otpornost na prašinu, ali ne i na preveliku količinu vode: može se postaviti napolju, ali ne na mestu gde se očekuje veće slivanje vode. Antene se mogu odvajati, ali tu su gumeni dihtunzi i potrebno ih je malo više pritegnuti. Sa prednje strane pri dnu je poklopac koji krije gigabitni PoE LAN port i ’Reset’ taster. Spoj poklopca i uređaja ne uliva neko preveliko poverenje što se tiče zaštite od vode, a nama ostaje da verujemo proizvođaču na reč. Sa bočne strane kroz tanju plastiku se nazire sistemska LED. Ne postoji nikakvo uzemljenje uređaja, niti ikakva dodatna zaštita u slučaju udara groma, te nije preporučljivo postaviti pristupnu tačku na mesta visokog rizika, poput usamljenog metalnog stuba na parkingu ili slično.

I ovde imamo uređaj koji radi na dva frekventna opsega, sa brzinom prenosa od 867 Mbit/s na opsegu od pet gigaherca, ali i samo 300 Mbit/s za niži opseg, što je osetno manje nego kod indoor modela. Razlog tome je što je domet mrežnih uređaja dosta veći na 2,4 gigaherca i smanjenjem protoka TP-Link je dodatno povećao domet. Na pet gigaherca je domet ionako nedovoljno veliki za ozbiljnije razdaljine, te je stoga i ostao isti. Unutar ove dve spoljne antene su po jedna antena od tri dBi za niži, i četiri dBi za viši frekventni opseg. Antene se inače mogu zameniti sa jačim varijantama, a proizvođač to i preporučuje kod zahtevnijih scenarija.

Od dostupnih funkcija tu su 2x2 MU-MIMO, Band Steering, Beamforming, Load Balance, QoS, Airtime Fairness i druge. Seamless Roaming se stara da se povezani mobilni uređaj neprimetno prebacuje sa jedne pristupne tačke na drugu. I ovde je potrebno da i klijentski uređaji podržavaju 802.11k/v protokole.

Kod ovih uređaja je dostupna Omada Mesh tehnologija gde je moguće umrežiti više ovakvih spoljnih pristupnih tačaka. U slučaju da iz nekog razloga jedna od njih izgubi vezu od druge u okviru mreže, Omada će preko eventualne treće uspostaviti vezu, ukoliko je u dometu, naravno. Kod Mesha, EAP-ovi se postavljaju u takozvane Hop-ove, gde je bežična veza između dva EAP-a zapravo dva Hop-a, a ako između postoji još jedan, bez direktne veze prvog i drugog, onda su to tri Hop-a, i tako redom.

Ukoliko je reč o jednoj pristupnoj tački, ili nemamo TP Link kontroler, koristimo IP adresu da bismo pristupili i konfigurisali uređaj. Ukoliko je u pitanju kompleksniji slučaj sa više pristupnih tačaka, OC200 kontroler je imperativ. Tada iz browsera kontroleru pristupamo preko IP adrese, kroz oblake ili direktno. Mi smo iskoristili oblake. Nakon osnovnih podešavanja i pravljenja naloga (ukoliko ga nemate na TP-Linkovim serverima), dolazimo do Omada Software Controller korisničkog interfejsa. Na osnovnom Omada panelu imamo mogućnost dodavanja više Omada kontrolera, a mi ovaj put pristupamo ovom jednom. Omada će preko OC200 prepoznati sve pristupne tačke u okviru mreže koje imaju podršku za Omada ekosistem. Njihovim dodavanjem u sistem je krajnje intuitivno, gde biramo pod kojim će se SSID-om prijavljivati i postavljamo lozinke. Nakon toga dobijamo mogućnost svim opcijama i statističkim podacima EAP-ovima u okviru Omada mreže. Sam interfejs je malo drugačiji od onih kakve smo do sada sretali. Tabovi sa osnovnim opcijama su poređani iznad glavnog prozora, poput tabova na internet browserima. Iznad su osnovni statistički podaci o broju povezanih, novootkrivenih ili izbačenih EAP-a, kao i broju klijenata. Kontrolni panel se krije na dnu prozora gde imamo samo traku sa opcijama koju klikom podižemo. Osnovni skup opcija u tabovima iznad se sastoji iz statistike sa svim podacima o broju EAP-a, klijenata, a tu je i grafikon sa brojem klijenata i protokom podataka. Map nam daje mogućnost raspoređivanja pristupnih tačaka po mapama, gde se klikom na svaku od njih može pristupiti direktno. Može se dodati i custom mapa, odnosno slika (tlocrt) vašeg prostora. Access Points daje pristup svim EAP-ovim u okviru Omada ekosistema, sa osnovnim podacima, gde se njima može nadograditi firmver, a tu je i link koji nas vodi do tog EAP-a na interaktivnoj mapi. Clients nam daje skup svih povezanih klijenata sa opcijama vezanim za njih. Tu su još Insight i Log. Kontrolni panel na dnu prozora je izdeljen na Wireless Settings, Wireless Control, Site Settings, Cloud Access i Controller Settings. Da ne pojašnjavamo svaku od opcija, navešćemo samo da svaka od ovih opcija ima i svoj podskup opcija koje su intuitivno postavljene i nikad nećete doći u poziciju da lutate za nekom od opcija. Napomenućemo samo neke, poput kontrole zauzetosti prostora memorijskog uređaja koji je eventualno povezan na OC200. Tu su i upravljanje SSID-ovima i lozinkama, MAC filterima, QoS, a možemo i isključiti neke funkcije poput Band Steering i Mesh, gde će isključivanjem ove druge EAP-ovi izgubiti komunikaciju između sebe. Ukoliko ćemo koristiti Omada ekosistem bez oblaka, potrebno je preuzeti Controller Software sa zvanične stranice TP Linka, a dalji postupak je isti. Dodaćemo još da Omada kontroler daje opciju Portal autentifikacije putem Facebooka ili SMS-a, što se može vremenski ograničiti.

Naravno, za Omada sistem postoji i Omada aplikacija za mobilne uređaje. Aplikacija je krajnje intuitivna i izdeljena je na četiri taba: Statistics, Aps, Clients i Settings. Skupovi opcija u svakom od tabova su prilično veliki, ako uzmemo u obzir da je u pitanju dopunska varijanta osnovnom web kontroleru. Ipak, tu su svi statistički podaci, kao i osnovne opcije za pristup svakom EAP-u, i svakom klijentu, zajedno sa osnovnim opcijama vezanim za njih, kao što je, recimo, isključivanje povezanog uređaja.

Pristupne tačke mogu da rade u mreži i bez OC200 kontrolera i Omada softvera. Tada im pristupamo preko IP-a i dolazimo do korisničkog interfejsa sa opcijama u gornjoj traci. Skupovi opcija su po tabovima sa podopcijama i u suštini dosta toga što smo prethodno naveli važi i ovde, naravno, umanjeno za prednosti koje Omada ekosistem omogućava.

Uz više kontrolera, Omada ekosistem mogu da čine na stotine EAP pristupnih tački, uz pristup u okviru i van lokalne mreže kroz besplatne oblake, što čini više nego ozbiljan sistem sposoban da pokrije čitave komplekse hotela ili poslovnih prostora. Uz ovu grupu opisanih uređaja ostaje žal što nismo probali model EAP2205-Wall. U pitanju je pristupna tačka sa dva dodatna Ethernet porta, pa možemo da zaključimo da se ponaša kao svič, a to je jako zgodno za hotelska scenarija ili slično.

Cena i nije prevelika jer za ceo komplet koji smo imali na testu treba da izdvojimo oko 36000 dinara, što ume da bude cena samo jedne pristupne tačke, kao što je slučaj sa nekima koje smo ranije imali na testu. Pored toga, Omada nema skrivenih troškova, čak ni za oblake. Mi smo imali malo više vremena da se družimo sa postavljenim sistemom i možemo reći da funkcioniše savršeno, bez ikakvih bagova. Posebno nam je bio zanimljiv spoljašnji EAP225 koji je imao odličan prenos podataka i do 30 metara udaljenosti, i to na pet gigaherca, gde je tek udaljavanjem počeo polako da opada. Na nižem frekventnom opsegu je to bilo i još bolje. Takođe, razlika je i da li je mobilni uređaj „uperen” ka antenama ili ne. Ne treba zaboraviti i da se ljudski organizam ponaša kao RF štit. Naravno, prve zgrade su učinile svoje, ali možemo samo da preporučimo celokupan sistem za scenarija gde je potrebno ozbiljno pokrivanje velikih prostora sa bežičnom mrežom, a za male pare. Mesh tehnologija je za sada dostupna samo za EAP225-Outdoor.